Najveći nesporazum u vezi sa sistematskim pregledom je taj što ljudi misle da se on radi kada nešto zaboli. Zapravo je obrnuto. Pregled ima smisla upravo dok se osećate dobro, jer se najveći broj ozbiljnih stanja u početnoj fazi ne oseća nikako. Povišen krvni pritisak godinama ne daje nijedan simptom, a za to vreme opterećuje srce, bubrege i krvne sudove. Povišen šećer se često otkrije slučajno, na analizi urađenoj zbog nečeg drugog. Isto važi i za poremećaj masnoća u krvi, za rano oštećenje bubrega i za promene na štitnoj žlezdi. Kada se simptomi konačno pojave, obično je prošlo mnogo vremena i lečenje je složenije nego što je moralo biti. Druga korist je manje očigledna a jednako važna. Kada jednom uradite osnovni set analiza, dobijate svoje sopstvene vrednosti, referentnu tačku sa kojom se sve kasnije poredi. Nalaz koji je za populaciju u granicama može za vas biti značajna promena ako se zna kako je izgledao ranije. Bez te polazne tačke, svaki budući nalaz se čita bez konteksta, a kontekst je često ono što odlučuje.
Ljudi često traže gotov paket i pitaju šta treba uraditi, misleći da postoji jedna lista koja pokriva svakoga. Ta lista ne postoji, i to nije izbegavanje odgovora. Sadržaj pregleda zavisi od godina, pola, porodične istorije, navika i postojećih tegoba. Čovek od trideset pet godina koji trči i nema nikoga u porodici sa srčanim bolestima nema isti raspored kao njegov vršnjak koji puši, ima prekomernu težinu i čiji je otac imao infarkt sa četrdeset osam. Isto važi i za žene, kod kojih se deo pregleda vezuje za reproduktivni period, za trudnoću i za period menopauze. Zbog toga se sistematski pregled uvek počinje razgovorom, a ne vađenjem krvi. Lekar pita šta pijete od lekova, šta se javljalo u porodici, kako spavate, koliko se krećete, da li pušite, kako se hranite i šta vas eventualno muči. Tek na osnovu toga se pravi spisak koji ima smisla. Sve ostalo je nasumično uzimanje analiza, koje košta a često ne odgovara ni na jedno pitanje.
Postoji jezgro koje se ponavlja bez obzira na godine i menja se samo učestalost. Prvo je krvni pritisak, i to izmeren pravilno, u miru, po mogućstvu više puta. To je najjeftinija i najkorisnija provera koja postoji. Drugo su telesna težina i obim struka, jer je raspored masnog tkiva bolji pokazatelj rizika od same kilaže. Treće je osnovna laboratorija, krvna slika, šećer, masnoće u krvi, nalaz koji pokazuje rad bubrega i jetre, i pregled urina. Četvrto je razgovor o navikama, gde se realno vidi šta pravi najveći deo rizika. Peto je pregled kože, jer se promene lako previde a lako se i uoče kada ih neko traži. Šesto je vid, sluh i stanje zuba, koje se po pravilu odlaže godinama. Sve ovo se ukršta sa ličnom i porodičnom istorijom, jer ista vrednost kod dvoje ljudi ne znači isto. Na osnovu ovog jezgra lekar odlučuje šta se dodaje, a dodaci su ono što se menja iz decenije u deceniju.
U dvadesetim godinama većina ljudi ne ide kod lekara osim kada mora, i to je uglavnom u redu, jer je učestalost ozbiljnih stanja niska. Ipak, postoji nekoliko stvari koje vredi uraditi. Prva je jedna osnovna laboratorija, upravo zbog referentne tačke o kojoj je bilo reči. Druga je merenje pritiska bar jednom u nekoliko godina, jer se povišen pritisak javlja i kod mladih ljudi, naročito kod onih sa porodičnom sklonošću. Treća je provera gvožđa i krvne slike kod žena, jer je manjak gvožđa u tom periodu vrlo čest i objašnjava umor koji se pripisuje ritmu života. Četvrta su preventivni pregledi vezani za reproduktivno zdravlje, koji imaju svoj raspored. Peta je briga o koži i praćenje mladeža, naročito kod osoba sa svetlom kožom i puno izlaganja suncu. I šesta, najvažnija u ovom periodu, jesu navike, jer se u dvadesetim postavljaju obrasci ishrane, kretanja, spavanja i pušenja koji određuju kako će izgledati sve naredne decenije.
U tridesetim godinama menja se ritam života. Poslovne obaveze rastu, kretanja ima manje, sedenja više, san se skraćuje, a stres postaje stalan. Upravo zbog toga se u ovoj deceniji prvi put vide promene koje ranije nisu postojale. Osnovni set se radi na dve do tri godine, a kod osoba sa faktorima rizika i češće. U njemu se prati šećer u krvi, jer se poremećaj tolerancije glukoze često javi upravo sada i potpuno je nem. Prati se lipidni status, holesterol i trigliceridi, i to je period u kome se najviše dobija promenom navika, a najmanje čekanjem. Prati se krvni pritisak, jer se povišene vrednosti u tridesetim često pripisuju stresu i ignorišu godinama. Kod žena se dodaje praćenje štitne žlezde, jer su poremećaji češći i često se ispolje kroz umor, promene težine i raspoloženja. Kod porodične sklonosti se u ovoj deceniji uvode i ciljani pregledi, koji se inače rade kasnije, jer se raspored uvek pomera unapred kada u porodici postoji ranije oboljevanje. Sve se to najlakše organizuje kroz pregled lekara opšte prakse, koji sastavlja plan umesto da se analize uzimaju nasumično.
Ovo je period u kome se najveći broj hroničnih bolesti otkriva, i istovremeno period u kome se najviše može uraditi. Osnovni set se radi svake godine ili svake druge. Uz njega se dodaje procena rizika za srce i krvne sudove, koja se ne svodi na jedan nalaz nego na zbir podataka, pritisak, masnoće, šećer, težina, pušenje i porodična istorija. U ovoj deceniji ima smisla i EKG, kao polazna slika sa kojom se kasniji nalazi porede. Kod osoba sa tegobama, sa nepravilnim radom srca ili sa pritiskom koji varira, koristi se dugotrajno praćenje, jer jedan snimak u ordinaciji vidi samo taj trenutak. Kod žena počinje redovno praćenje dojki po preporučenom rasporedu, a kod muškaraca se otvara tema prostate, naročito kada postoji porodična istorija. Dodaje se i ultrazvuk trbuha kao pregled koji jednim potezom daje uvid u nekoliko organa. Ako postoje tegobe sa varenjem, javljaju se i ciljani pregledi. Za veći deo ovoga koristi se dijagnostika u jednom terminu, jer je za pacijenta lakše kada se pregledi uklope u jedan dolazak umesto u pet.
Od pedesete godine menja se logika. Do tada se uglavnom pratilo stanje, a od tada se uvode ciljana traženja bolesti koje se u ranoj fazi ne osećaju. Najvažniji su pregledi debelog creva, koji imaju jasan raspored i koji spadaju među retke preglede kod kojih rano otkrivanje bitno menja ishod. Nastavlja se praćenje dojki kod žena i prostate kod muškaraca. Uvodi se procena gustine kostiju, naročito kod žena posle menopauze i kod osoba sa ranijim prelomima. Prati se rad štitne žlezde i bubrega, jer se funkcija menja postepeno i bez simptoma. Dodaje se i pregled krvnih sudova vrata i nogu kod osoba sa faktorima rizika, jer suženja godinama ne daju tegobe. Kod pušača i bivših pušača posebna pažnja ide na pluća. Uz sve to se pregleda vid, sluh i stanje kože. Ovde je važna jedna stvar. Broj pregleda raste, ali ne raste nasumično, nego prema riziku, jer previše pregleda bez razloga takođe nosi svoje probleme, od nepotrebne strepnje do daljih ispitivanja koja nisu bila potrebna.
U ovom periodu skrining se nastavlja, ali se dodaje nešto što u ranijim decenijama nije bilo tema, a to je kako čovek funkcioniše u svakodnevnom životu. Prati se ravnoteža i rizik od pada, jer je pad jedan od najvećih uzroka gubitka samostalnosti kod starijih osoba. Prati se snaga mišića i pokretljivost. Proverava se sluh i vid, jer njihovo slabljenje često izgleda kao pad pamćenja i kao povlačenje, a zapravo je čulni problem. Vrlo važna stavka je pregled terapije, svih lekova koje osoba uzima, jer se sa godinama nakupi veliki broj preparata koje su propisali različiti lekari, a njihove međusobne kombinacije ume da izazovu vrtoglavicu, zbunjenost i padove. Prati se i ishrana i unos tečnosti, jer stariji ljudi piju premalo vode i često jedu premalo belančevina. Uz to se prate raspoloženje i pamćenje, ne da bi se odmah tražila dijagnoza, nego da bi se promena primetila na vreme. Kod osoba koje teško izlaze iz kuće, deo ovoga se obavlja kroz pregled lekara na terenu, jer nedostupnost ne bi smela da bude razlog da se pregled preskoči.
Ovo je podatak koji ljudi najčešće ne znaju, a koji lekaru vredi više od većine analiza. Ako je neko u bliskoj porodici imao infarkt, moždani udar, šećernu bolest, karcinom debelog creva, dojke ili prostate, taj podatak pomera raspored unapred, ponekad i za deset godina. Praktično, to znači da neko sa jakom porodičnom istorijom srčanih bolesti počinje praćenje masnoća i pritiska mnogo ranije, i to češće. Isto važi i za pojedine tumore, gde se skrining ne počinje po opštoj preporuci nego ranije. Zbog toga je korisno da jednom sednete i zapišete šta se javljalo u porodici, kod koga i u kojim godinama. To se uradi jednom, čuva se i nosi na svaki pregled. Isto važi i za sopstvenu istoriju, ranije operacije, hronične bolesti, alergije i lekove. Pacijent koji dođe sa urednim papirima dobija znatno tačniju procenu od onoga koji se prisećaju napamet, a razlika u kvalitetu pregleda je velika.
Najčešća reakcija na strelicu pored broja je panika, a najčešće je reč o nečemu što nije alarm. Referentne vrednosti su statistički raspon u koji ulazi većina zdravih ljudi, a ne granica između zdravlja i bolesti. Deo ljudi je prirodno malo iznad ili ispod tog raspona i to je njihova normala. Vrednosti zavise i od trenutka, od toga da li ste bili gladni, koliko ste pili tečnosti, da li ste prethodno vežbali, da li ste imali infekciju, koje lekove pijete. Zbog toga se pojedinačan nalaz ne tumači sam, nego uz pregled, uz simptome i uz ostale nalaze. Sa druge strane, postoji i obrnuta greška, a to je zanemarivanje nalaza koji je tek malo van granica ali se ponavlja i pomera iz godine u godinu. Tu je trend važniji od jednog broja. Praktično pravilo je jednostavno. Nalaz se nosi lekaru koji ga je i tražio, ne tumači se sa interneta, i čuva se, jer poređenje sa prošlogodišnjim nalazom često kaže više od samog broja.
Sistematski pregled nije završen kada dobijete papire. Njegova vrednost je u onome što sledi. Ako je nešto van granica, obično slede tri moguća koraka. Prvi je ponavljanje nalaza posle određenog vremena, jer se deo odstupanja povuče sam. Drugi je dopunska dijagnostika, ciljani pregled koji odgovara na konkretno pitanje. Treći je upućivanje specijalisti koji se bavi tom oblašću. Ono što se često propusti je da se posle svega napravi plan, šta se menja u navikama, koja terapija se uvodi i kada je sledeća kontrola. Bez tog poslednjeg dela ceo pregled ostaje na nivou informacije. Zato je korisno da na kraju pregleda pitate tri stvari. Šta je nalaz pokazao, šta konkretno da radim od sutra i kada dolazim ponovo. Kada je potrebna dalja obrada, najlakše je kada se to organizuje u okviru specijalističkih pregleda na istom mestu, jer se time izbegava dugo prenošenje dokumentacije i ponavljanje istih analiza.
Vredi biti pošten oko jedne stvari. Pregled ne štiti od bolesti, on je samo otkriva ranije. Ono što stvarno menja tok su svakodnevne stvari koje niko ne naplaćuje. Prestanak pušenja je pojedinačno najveća promena koju čovek može da napravi u bilo kojoj deceniji, i korist se vidi već u prvim mesecima. Kretanje, i to obično hodanje nekoliko puta nedeljno, snažno utiče na pritisak, šećer i telesnu težinu. San od sedam do osam sati utiče na skoro sve pokazatelje. Ishrana sa manje prerađene hrane, manje soli i dovoljno belančevina i vlakana. Alkohol u umerenim količinama, jer je jetra tiha dok može. I na kraju, redovnost, jer je pregled koji se uradi jednom u životu manje vredan od skromnijeg pregleda koji se ponavlja po planu. Najbolji ishod imaju ljudi koji su od toga napravili naviku, isto kao registracija automobila, bez drame i bez odlaganja do trenutka kada nešto zaboli.
