Odraslima igra deluje kao ono što se dešava kada nema ničeg važnijeg. Dete se igra dok čeka ručak, dok roditelj završava posao, dok se ne krene na trening. U stvarnosti je obrnuto. Za dete predškolskog i ranog školskog uzrasta igra nije razonoda nego glavni način učenja, i to učenja stvari koje se ne mogu preneti objašnjavanjem. Dok gradi kulu, dete uči o ravnoteži i o tome šta se dešava kada se osnova suzi. Dok se pretvara da je prodavac, uči da preuzme tuđu perspektivu, da drži ulogu i da koristi reči koje inače ne bi upotrebilo. Dok se svađa oko toga ko je prvi na redu, uči pregovaranje. Ništa od toga ne izgleda kao učenje, jer nema table, nema zadatka i nema nikoga ko proverava. Ključna razlika je u tome što dete u igri samo bira izazov i samo određuje njegovu težinu, pa uvek radi tačno na granici svojih mogućnosti. To je stanje u kome mozak najbrže gradi nove veze, a nijedan odrasli ne ume da ga pogodi tako precizno kao dete koje se samo igra.
Situacija koju mnogi roditelji prepoznaju izgleda ovako. Dete od pet godina ima jezik ponedeljkom, sport sredom i crtanje petkom, jer se roditelj trudi da mu pruži najbolje i da vreme ne prolazi uzalud. Sve tri aktivnosti su dobre i dete ih uglavnom voli. Ali kada ga posmatrate tokom nedelje, najsrećnije i najzaokupljenije izgleda u subotu ujutru, kada od jastuka, ćebeta i dve stolice pravi brod i sat i po vodi neku sopstvenu priču u kojoj ima oluje, posade i opasnosti. Roditelj to gleda i pomisli da gubi vreme. Zapravo se u tom satu i po dešava više razvoja nego u bilo kojoj od tri organizovane aktivnosti. Dete planira, menja plan kada nešto padne, izmišlja pravila, priča naglas, rešava problem sa konstrukcijom i vodi nekoliko likova istovremeno. Nijedan od tih procesa ne postoji kada odrasli kaže šta se radi i kako. Zbog toga dobri prostori za decu ne izgledaju kao učionice, nego kao mesta na kojima ima dovoljno rekvizita i dovoljno slobode, a prostor za dnevnu igru ima smisla upravo onda kada je dovoljno velik i bezbedan da dete može samo da bira šta će raditi.
Pojam se često koristi pogrešno, pa vredi ga razgraničiti. Slobodna igra ima tri osobine. Prva je da je dete bira samo, niko mu ne kaže čime će se igrati. Druga je da nema unapred zadat cilj, pa se ne meri da li je nešto tačno urađeno. Treća je da je vodi dete, a ne odrasli, čak i kada se odrasli uključi. Sve što ima uputstvo, pravila koja je postavio odrasli i očekivani rezultat spada u vođenu aktivnost. Vođene aktivnosti nisu loše i imaju svoje mesto. Kroz njih se uče konkretne veštine, disciplina i rad u grupi po pravilima. Problem nastaje kada popune ceo dan, jer tada nestaje prostor u kome dete vežba nešto sasvim drugo, a to je samostalno odlučivanje. Dete koje ceo dan izvršava tuđe zamisli izvrsno prati uputstva, ali se u trenutku kada uputstva nema često izgubi. Zato zdrav raspored nije izbor između to dvoje nego ravnoteža, i to ravnoteža u kojoj slobodna igra dobija ozbiljan deo vremena, a ne ostatak kada se sve drugo završi.
Ovo je oblast u kojoj odrasli najviše žele da pomognu, a najviše smetaju. Socijalne veštine se uče isključivo u stvarnim situacijama sa vršnjacima, i to onim neprijatnim. Kada se dvoje dece otima oko iste igračke, dešava se ozbiljan posao. Uče da kažu šta hoće, da čuju šta hoće drugi, da izmisle rešenje sa smenom ili razmenom, da izdrže frustraciju kada rešenje ne ide njima u korist. Ako se odrasli umeša odmah i presudi, ta prilika je potrošena. Dete je dobilo ishod, ali ne i veštinu. Zato se u dobroj praksi prvo ostavi nekoliko trenutaka da deca pokušaju sama, a odrasli se uključuje kada situacija preraste u vređanje, u fizički sukob ili kada je razlika u godinama tolika da nema ravnopravnog dogovora. Kada se uključi, korisnije je opisati situaciju nego presuditi. Rečenica koja opisuje šta se dešava i pitanje šta bismo mogli da uradimo daje daleko više od naredbe ko će se prvi igrati. Kod mlađe dece se sve to ponavlja stotinama puta, jer se ove veštine ne uče iz jednog razgovora nego iz mnogo malih ponavljanja.
Kada dete kaže da je ono doktor a ti si pacijent, počinje jedan od najsloženijih procesa u razvoju. Prvo, dete mora da zamisli nešto čega nema, da stolicu vidi kao sto za preglede, a olovku kao špric. To je početak apstraktnog mišljenja i direktna priprema za kasnije razumevanje simbola, brojeva i slova. Drugo, dete mora da drži ulogu, što znači da mora da prati pravila koja je samo postavilo, a to je vežba samokontrole koja se pokazala važnijom za kasniji uspeh u školi nego mnoge veštine koje se uče direktno. Treće, u igri uloga deca koriste bogatiji rečnik nego u svakodnevnom razgovoru, jer preuzimaju govor odraslih, ponavljaju cele fraze i grade duže rečenice. Roditelji često primete da dete u igri govori rečima koje inače ne koristi, i to nije slučajnost. Zato igra uloga vredi više od bilo koje vežbe za razvoj govora, a rekviziti koji joj pomažu su najjednostavniji mogući, kutije, tkanine, posuđe, stara odeća. Manje definisana igračka tera dete da više dodaje iz svoje glave.
Kod fizičkog razvoja postoji slična zabluda. Roditelji traže vežbe za motoriku, a najbolji razvoj se dešava kroz obično kretanje bez cilja. Penjanje razvija snagu ruku i ramenog pojasa i istovremeno uči dete da proceni rizik. Ljuljanje i vrtenje razvijaju sistem za ravnotežu, koji kasnije utiče na sposobnost da se dete mirno sedi i prati red u knjizi. Nošenje težih predmeta daje telu povratnu informaciju koja pomaže u koordinaciji. Trčanje u nepravilnom terenu razvija stabilnost skočnog zgloba znatno bolje od trčanja po ravnom. Sitna motorika, koja je preduslov za pisanje, gradi se na krupnoj motorici, dakle dete koje nema stabilan trup teško drži olovku bez naprezanja. Zbog toga se prstići ne vežbaju samo bojenjem nego i visenjem, guranjem i puzanjem. Ono što je ovde ključno je da dete samo odmerava koliko će se visoko popeti, a ta procena rizika je veština koja se ne može naučiti ako je uvek neko drugi donosi umesto njega.
Malo koja rečenica izaziva veći nemir kod roditelja od one da je detetu dosadno. Instinkt je da se odmah ponudi rešenje, aktivnost, ekran ili izlazak. Ono što se pri tome propušta je da je dosada početno stanje mašte. Kada nema spoljnog sadržaja, dete je prinuđeno da nešto smisli samo, i tu nastaju najzanimljivije igre. Taj proces nije prijatan i traje. Prvih nekoliko minuta dete se vrti, žali se i traži pažnju. Ako izdrži taj period, obično počne nešto da radi, i onda ume da se izgubi u tome na sat vremena. Roditelji koji redovno preskaču tih pet minuta neprijatnosti dobiju dete koje ne ume da se zabavi samo, jer nikada nije došlo do drugog dela. Praktično, pomaže da postoji vreme u danu u kome ništa nije planirano, da su materijali dostupni na dohvat ruke i da odrasli ne skače na prvi znak nezadovoljstva. Odgovor koji radi je jednostavan, mirno prihvatanje da je dosadno i poverenje da će se dete snaći samo, jer se skoro uvek snađe.
Odrasli u igri ima tri moguće uloge i one nisu jednako korisne. Prva je vođa, kada odrasli određuje šta se igra i kako, i tada dete uglavnom izvršava. Druga je saigrač, kada odrasli ulazi u igru ali prati dete i prihvata pravila koja je dete postavilo, i to je najkorisniji oblik učešća. Treća je posmatrač, kada je odrasli u blizini, dostupan ali ne učestvuje, i to je oblik koji deci treba mnogo češće nego što se misli. Najčešća greška je ispravljanje tokom igre. Kada dete kaže da automobil leti, nema potrebe objašnjavati da automobili ne lete. Kada gradi kulu koja će pasti, nema potrebe unapred je stabilizovati, jer je padanje deo lekcije. Drugi problem je preterano hvaljenje svakog poteza, jer dete tada prestaje da se igra zbog same igre i počne da radi zbog reakcije odraslog. Umesto ocenjivanja, korisnije je opisati ono što se vidi. Rečenica koja opisuje koliko je visoko napravio i kako je rešio problem daje detetu više nego opšta pohvala.
Roditelj je u igri uvek u nepovoljnom položaju, i to iz najbolje namere. Odrasli popušta, prilagođava se, izbegava sukob i po pravilu pusti dete da pobedi. Vršnjak ne radi ništa od toga. On uzima igračku, ne pristaje na pravila koja mu ne odgovaraju, ljuti se i odlazi. Upravo zbog toga je igra sa vršnjacima nezamenljiva, jer je jedino tu dete u ravnopravnom odnosu u kome mora da pregovara umesto da dobija. Tu se uči i nešto što se kod kuće ne može naučiti, a to je da svet ne stoji oko njega. U mešovitim grupama postoji dodatna korist. Mlađa deca uče posmatrajući stariju i pokušavaju stvari koje inače ne bi, a starija deca uče strpljenje i preuzimanje odgovornosti kada objašnjavaju mlađima. Zbog toga zajednički prostor u kome se nađe više dece različitog uzrasta ima vrednost koju kućna igra nema, bez obzira koliko se roditelj trudio.
Ne postoji jedan tačan broj koji važi za svako dete, ali postoje razumne smernice. Za predškolski uzrast, nekoliko sati dnevno neusmerene igre, raspoređeno kroz dan, nije luksuz nego osnovna potreba. Za školski uzrast broj sati pada zbog obaveza, ali potreba ne nestaje, samo se menja oblik. Ono što je važnije od ukupnog broja sati je dužina neprekinutog bloka. Igra koja se prekida svakih deset minuta ne stigne da se razvije, jer detetu treba vremena da uđe u priču i da je razradi. Zbog toga je jedan sat neprekinute igre vredniji od tri puta po dvadeset minuta. Praktično, to znači ostaviti bar jedan takav blok u danu bez obaveza, bez ekrana i bez prekidanja pitanjima. Kod dece koja imaju mnogo aktivnosti, pomaže i da se jedan dan u nedelji ostavi potpuno prazan. Roditelji koji to probaju često primete da se dete u početku dosađuje, a već posle drugog ili trećeg puta samo pronađe čime će se baviti.
Nekoliko jednostavnih stvari menja više nego skupe igračke. Prva je manje igračaka odjednom, jer previše izbora rasipa pažnju. Deo se skloni i rotira na nekoliko nedelja, pa stare stvari deluju kao nove. Druga je izbor materijala koji nemaju samo jednu namenu, kocke, kutije, tkanine, kanapi, posuđe, jer otvorene igračke podržavaju maštu, dok igračka koja radi sve sama uglavnom zabavi dete na kratko. Treća je dostupnost, jer ono što je na visokoj polici praktično ne postoji. Četvrta je pristanak na nered u ograničenom prostoru, uz jasno pravilo da se posle igre zajednički sprema. Peta je da odrasli ne popunjava svaku pauzu ekranom, jer ekran uklanja upravo onaj period dosade iz kog nastaje igra. I šesta, najvažnija, redovno društvo druge dece, jer se najveći deo onoga o čemu je ovde reč dešava tek kada ima sa kim.
Kada birate gde ćete dete voditi, korisno je znati na šta se gleda. Dobar prostor ima dovoljno mesta za kretanje, jer deca u skučenom prostoru brže ulaze u sukobe. Ima raznovrsne sadržaje, i mesta za penjanje i mesta za mirnu igru, jer se deca razlikuju i jer se ista deca menjaju kroz dan. Ima mirni kutak u koji dete može da se povuče kada mu bude previše, i to je stvar koja se najčešće previdi a najviše nedostaje. Ima jasna pravila i osoblje koje ih dosledno primenjuje, ali koje ne upravlja svakim minutom, jer previše organizacije poništava smisao igre. I ima dovoljno odraslih u odnosu na broj dece, jer bez toga nema ni bezbednosti ni mirnog rešavanja sukoba. Ostalo su detalji koje svaka porodica meri po sebi, a najlakše se proveravaju uživo i kroz nekoliko pitanja unapred, pa se prostor u kome dete boravi vredi videti pre nego što se donese odluka.
Kada odrasli ljudi pričaju o svom detinjstvu, gotovo niko ne pominje kurseve i organizovane aktivnosti. Pominju se popodneva u dvorištu, igre koje su sami izmislili, društvo, mesto na koje su se penjali i pravila koja su sami postavili. To nije slučajnost. Ono što se pamti je ono što je bilo njihovo, ono što su odabrali i vodili sami. Aktivnosti daju veštine i imaju svoju vrednost, ali slobodna igra daje nešto što se drugačije ne dobija, a to su samostalnost, mašta, snalaženje u odnosima i osećaj da čovek ume da se snađe kada niko ne govori šta dalje. Zato najkorisnija stvar koju roditelj može da uradi nije da doda još jednu aktivnost, nego da oslobodi vreme i obezbedi društvo. Kada za to nema uslova kod kuće, dovoljno je pronaći mesto na kome ih ima, jer se sve ostalo dešava samo od sebe, a spisak termina i mogućnosti se najlakše proveri kroz pregled usluga i termina.
