Postoje dve vrste odlazaka u bolnicu. Prva je planirana, kada se zna datum operacije ili prijema, i tada obično ima vremena da se sve pripremi kako treba. Druga je iznenadna, kada se u roku od sat vremena mora krenuti, a niko ne razmišlja bistro. Problem je što se torba u obe situacije pakuje na brzinu, jer se čak i kod planiranog prijema odlaže do poslednjeg dana. Rezultat je uvek isti. Prvog dana fali papuča, drugog dana fali punjač, trećeg dana neko vozi kroz grad da donese naočare za čitanje. Rešenje je jednostavno i traje pola sata. Torba se spakuje unapred, dok je situacija mirna, i stoji spremna u ormanu. Kod hroničnih pacijenata i starijih osoba koje često idu na kontrole i prijeme, to je stvar koja se isplati više nego bilo koja druga priprema. Uz nju se drži i fascikla sa dokumentacijom, jer je to deo koji se najčešće traži i najteže sastavlja u žurbi. Cilj nije spakovati sve, nego spakovati ono što se stvarno koristi i što se u bolnici ne dobija.
Ovo je najvažniji deo torbe i istovremeno onaj koji se najčešće improvizuje. U jednu providnu fasciklu ide sledeće. Lična karta i zdravstvena knjižica ili kartica. Uputi i nalazi koji se odnose na razlog prijema, otpusne liste iz ranijih boravaka, snimci i nalazi analiza, po mogućstvu poređani po datumu, od najnovijeg ka starijem. Zatim spisak terapije, i to nije mesto za pamćenje. Piše se naziv leka onako kako stoji na kutiji, doza i vreme uzimanja, jer je to podatak koji lekar traži prvi, a porodica ga skoro nikada ne zna napamet. Uz to ide i spisak alergija, posebno na lekove, i to jasno naznačeno na vrhu papira. Korisno je da u fascikli budu i brojevi telefona bliskih osoba, ime izabranog lekara, kao i podaci o ranijim operacijama i hroničnim bolestima. Kod starijih pacijenata i kod osoba koje ne mogu same da odgovore, ova fascikla je zamena za razgovor i vredi da bude pripremljena kao takva, čitko i kratko, na jednoj strani papira.
Ovde postoji nesporazum koji se stalno ponavlja. Bolnica po pravilu daje terapiju, ali se u prvim satima često dešava da nešto nedostaje, da se čeka nabavka ili da lekar traži da se vidi tačno šta pacijent uzima. Zbog toga se lekovi nose sa sobom, i to u originalnim kutijama, a ne izvađeni u kesici, jer se iz kutije vidi naziv, doza i rok trajanja. Nikako se ne uzimaju na svoju ruku dok se ne razgovara sa lekarom, jer se deo terapije pred zahvate obustavlja, naročito lekovi za razređivanje krvi i pojedini lekovi za šećer. Uz kutije ide i onaj papir sa spiskom, jer se kutije lako pomešaju. Ako pacijent koristi inhalator, insulin, kapi za oči ili nešto slično što je vezano za njegovo stanje, to se posebno izdvaja i pominje odmah pri prijemu. Isto važi za pomagala poput slušnog aparata i baterija za njega, jer bez toga pacijent deluje zbunjenije nego što jeste i teže prati šta mu se govori.
Ovo je deo u kome se najviše preteruje i istovremeno najviše promašuje. Ne treba mnogo, treba pravo. Pidžama ili spavaćica, po dva komada, i to model koji se lako oblači i skida, sa dugmadima napred umesto preko glave, jer se posle zahvata ruke ne dižu lako, a kod infuzije se rukav mora zadići. Donji veš u nekoliko komada. Topla jakna ili dukserica, jer se hodnici i sobe često rashlade. Čarape, po mogućstvu debele i nekližuće. Papuče su najvažniji predmet u ovoj grupi, i to zatvorene napred, sa gumenim đonom i pertlama ili čičkom. Klasične japanke i klizave papuče su čest uzrok padova u bolnici. Ako pacijent posle boravka izlazi kući, sprema se i jedan komplet odeće za izlazak, širok i udoban. Sve se obeležava, jer se u zajedničkim sobama stvari mešaju. Nakit, veće sume novca i vredne stvari se ne nose, a burma se skida kod ruke na kojoj može doći do otoka.
Osnovno je jasno, četkica i pasta, sapun ili gel, šampon, dezodorans bez jakog mirisa, češalj, brijač, papirne maramice i vlažne maramice. Ono što se zaboravlja je specifično. Peškir, i to dva, jer se jedan uvek namoči. Toalet papir, jer ga ponegde nema dovoljno. Čaša ili flaša sa čepom koji se lako otvara. Slamčice, koje su neprocenjive za ležećeg pacijenta. Kese za prljav veš. Za osobe sa protezom, kutija za protezu i sredstvo za čišćenje. Za osobe sa naočarima, futrola i rezervne naočare ako postoje. Kod pacijenata koji su duže vezani za krevet, korisne su i krema za kožu, balzam za usne i vlažne maramice bez alkohola. Ako se očekuje potreba, sprema se i zaštitna pelena ili uložak, jer je to stvar koju porodice iz nelagode preskoče, a onda se traži u pola noći. Sve sitnice idu u jednu manju torbicu unutar velike torbe, da se ne prosipaju i da se lako nađu.
Punjač je najčešće zaboravljena stvar u celoj priči, odmah posle papuča. Uz njega vredi spakovati i dugačak kabl, jer je utičnica najčešće daleko od kreveta i teško dohvatljiva iz ležećeg položaja. Korisna je i prenosiva baterija, jer se dešava da nema slobodne utičnice. Za stariju osobu koja ne koristi telefon dobro, pomaže da se na papiru krupno ispišu brojevi telefona najbližih i da se taj papir zalepi na noćni ormarić, jer telefon zna da se isprazni ili izgubi. Slušalice pomažu i noću i danju. Ono što se često potceni je zanimacija, knjiga, ukrštene reči, radio sa slušalicama, jer su bolnički dani vrlo dugi i vrlo prazni, a dosada kod starijih osoba pojačava nemir i zbunjenost. Sat sa krupnim brojevima na ormariću je sitnica koja pacijentu vraća osećaj vremena, naročito u sobama bez prozora ili sa stalno upaljenim svetlom.
Kratka lista, ali korisna. Ne nose se velike količine novca ni vredni predmeti, jer se u zajedničkim prostorijama ništa ne može čuvati kako treba. Ne nosi se nakit, osim eventualno onoga bez čega pacijent ne može psihički, i to uz svest o riziku. Ne nose se lekovi bez znanja lekara, u smislu uzimanja na svoju ruku, uključujući i biljne preparate i dodatke ishrani, jer i oni umeju da utiču na terapiju i na zgrušavanje krvi. Ne nosi se hrana ako nije prethodno provereno da li pacijent sme da jede i šta sme, jer se kod pripreme za zahvate i kod dijeta to strogo prati. Ne nose se jaki parfemi, iz obzira prema drugim pacijentima u sobi. I ne nosi se ogromna torba, jer prostor uz krevet je mali, a ono što se ne može smestiti završava na podu i smeta i pacijentu i osoblju. Torba treba da bude mekana, da se lako gura ispod kreveta ili u orman.
Ako se prevozi osoba sa demencijom, posle moždanog udara, sa oštećenim govorom ili sluhom, priprema izgleda drugačije i važnija je nego kod ostalih. U torbu ide kratka pisana beleška na jednoj strani, sa imenom i prezimenom, godinama, dijagnozama, terapijom, alergijama i brojevima telefona porodice. Dodaje se i nekoliko praktičnih rečenica koje osoblju štede vreme, na primer da osoba slabo čuje na jedno uvo, da se lakše smiruje kada joj se objasni šta sledi, da ima naviku da ustaje noću. Uz to ide i predmet koji smiruje, poznata jakna, marama, fotografija, jer nepoznato okruženje kod ovih pacijenata pojačava nemir. Pomagala se obavezno šalju sa pacijentom, naočare, slušni aparat i proteza, jer bez njih čovek deluje mnogo lošije nego što jeste i teže sarađuje. Sve što je vredno obeležava se imenom, jer se lako izgubi ili zameni.
Kod otpusta se traže stvari o kojima niko ne misli na prijemu. Prva je otpusna lista, koja se čuva u originalu i od koje se odmah napravi fotografija telefonom, jer se lako izgubi u kesama i torbama. Druga su recepti i uputi za dalje kontrole, koji se odmah upisuju u kalendar da ne bi ispali iz vida. Treća je uputstvo za dalju negu, šta pacijent sme da radi, koliko da se kreće, kako se previja rana, koliko da pije tečnosti. To se ne pamti nego se pita i zapisuje odmah, dok je lekar tu, jer se posle nikoga nema ko da odgovori. Četvrta stvar je plan povratka kući, i to je deo koji porodice najviše iznenadi, jer se otpust često saopšti isto to jutro. Ako pacijent ne može sam da hoda, prevoz se dogovara unapred, i tada je najlakše kada je prevoz teško pokretnih osoba već proveren i dogovoren, a ne kada se traži u poslednjem trenutku.
Kod pacijenta koji ne može sam da hoda, put je poseban deo priče i priprema se odvojeno od torbe. Prvo se proveri kako izgleda prilaz, da li ima lifta, koliko je stepenika, koliko su široka vrata i može li vozilo da priđe zgradi. To su podaci koji se kažu unapred, jer o njima zavisi kako se pacijent iznosi i koliko ljudi treba. Drugo, pacijent se obuče u ono što se lako oblači i pripremi na vreme, bez žurbe, jer se u žurbi dešavaju povrede i padovi. Treće, torba i fascikla stoje kod vrata, spremne, da se ne traže dok se čeka. Četvrto, pacijentu se objasni šta sledi, korak po korak, jer nepoznat postupak stvara napetost, a napetost otežava pomeranje. Peto, ako postoji potreba za kiseonikom, kateterom ili nekom drugom opremom, to se prijavljuje unapred. Sve ovo se najlakše reši u jednom telefonskom razgovoru, pa se detalji o vozilu i uslovima najbolje provere kroz odgovore na najčešća pitanja pre nego što se dogovori termin.
Dok pacijent leži, korisno je iskoristiti vreme i pripremiti stan, jer se povratak često desi brže nego što se očekuje. Ukloniti tepihe i produžne kablove iz hodnika, jer su najčešći uzrok padova. Obezbediti dobro osvetljenje noću, naročito na putu do kupatila. Postaviti stvari koje se svakodnevno koriste na dohvat ruke, da se ne mora saginjati i penjati. Pripremiti krevet tako da je pristupačan sa obe strane ako je moguće. Nabaviti ono što je preporučeno, štaku, hodalicu, podmetače, rukohvat u kupatilu. Isplanirati ko će biti kod kuće prvih dana i ko preuzima koje obaveze. Ako postoji potreba za redovnim odlascima na kontrole, previjanja ili terapiju, ti termini se dogovaraju unapred, jer se time izbegava juriš u poslednjem trenutku, a kod pacijenata koji ne mogu sami, i dogovor oko termina prevoza se najlakše obavi dok je vremena, a ne na dan kada je put već potreban.
Ako se sve svede na jedan podsetnik, u torbu ide sledeće. Fascikla sa dokumentacijom, nalazima, spiskom terapije i spiskom alergija. Lekovi u originalnim kutijama. Dve pidžame koje se lako oblače, donji veš, tople čarape, dukserica. Zatvorene papuče sa gumenim đonom. Dva peškira, toalet papir, osnovna higijena, vlažne maramice, kese za prljav veš. Čaša i slamčice. Telefon, punjač sa dugačkim kablom, spisak brojeva na papiru. Naočare, slušni aparat, kutija za protezu. Nešto za čitanje. Sve obeleženo imenom, sve u mekanoj torbi umerene veličine. Ono što se izostavlja su novac, nakit, jaki mirisi i lekovi na svoju ruku. To je cela lista i traje trideset minuta da se spakuje. Porodice koje je jednom naprave i drže spremnu u ormanu obično kažu istu stvar, a to je da su tek posle toga prestale da voze kroz grad drugog dana zbog jedne zaboravljene sitnice.
