Kada stanete pred policu sa hranom za pse ili mačke, prvo što vidite je prednja strana ambalaže i ona je napravljena da vas ubedi. Tamo se nalaze fotografija svežeg mesa, komad povrća, natpisi o prirodnom poreklu i o vrhunskom kvalitetu. Sve to nije regulisano na način na koji ljudi pretpostavljaju. Reči poput premijum, super premijum, holistički ili gurmanski nemaju zakonsku definiciju i proizvođač ih može staviti na bilo koji proizvod bez ikakvog dokaza. Sa druge strane, zadnja i bočna strana kese sadrže podatke koji jesu propisani i koji se moraju navesti tačno. To su spisak sastojaka, analitički sastavi, podaci o dodacima i uputstvo za doziranje. Praktično pravilo je jednostavno. Prednju stranu možete potpuno ignorisati, a odluku donosite na osnovu sitnih slova sa poleđine. To je jedina strana kese koja proizvođaču nosi pravnu odgovornost, i zbog toga je jedina koja govori istinu o tome šta zapravo kupujete. Ceo tekst koji sledi bavi se time kako se ta sitna slova čitaju i šta iz njih realno možete zaključiti.
Zamislite situaciju koja se dešava svakodnevno. Čovek dođe da kupi hranu za svog psa i pred njim su dve vreće iste težine i skoro iste cene. Na prvoj je krupna fotografija komada svežeg mesa i natpis bogato piletinom. Na drugoj je skromna ambalaža sa manje slika. Devet od deset ljudi uzme prvu, jer je logično pretpostaviti da lepše upakovan proizvod bolje izgleda i iznutra. Kada okrenete obe vreće, situacija ume da bude obrnuta. Na prvoj piše da je prvi sastojak kukuruz, pa zatim pšenica, pa pirinač, a piletina se pojavljuje tek na četvrtom mestu i to u obliku koji sadrži veliki procenat vode. Na drugoj prvi sastojak je dehidrirano meso i odmah zatim još jedan izvor životinjskog porekla. Razlika u stvarnoj količini mesa između te dve vreće može biti višestruka, a kupac je to platio isto. Zato se hrana ne bira po slici nego po redosledu sastojaka, i zato je vredno provesti dva minuta pred policom umesto dve sekunde. Kada gledate ponudu hrane za pse, poređenje deklaracija je jedini pouzdan način da uporedite dva proizvoda koja na prvi pogled izgledaju isto.
Ovo je najvažnije pravilo u celoj priči i vredi ga zapamtiti doslovno. Sastojci se na deklaraciji navode po opadajućoj masi, onim redosledom u kome su ušli u proizvod, od najzastupljenijeg ka najmanje zastupljenom. To znači da prvi sastojak čini najveći deo hrane i da on u velikoj meri određuje kakav je proizvod. Ako je na prvom mestu neka žitarica, hrana je pretežno biljna bez obzira šta piše na prednjoj strani. Ako je na prvom mestu izvor životinjskog porekla, osnova je bolja. Praktičan savet je da gledate prva tri do pet sastojaka, jer oni obično čine najveći deo mase, dok sve ispod toga učestvuje u manjim procentima. Postoji i jedan detalj koji pomaže. Ozbiljni proizvođači često navode tačan procenat ključnih sastojaka, na primer dehidrirano meso živine trideset odsto. Kada procenat piše, možete zaista uporediti dva proizvoda. Kada ne piše, ostaje vam samo redosled, a on je i dalje bolji od ničega. Deklaracija koja navodi samo maglovite kategorije bez ijednog procenta je razlog za oprez, jer ne krije se ono što je dobro.
Pošto se sastojci navode po masi, proizvođači znaju da će kupci gledati šta je na prvom mestu. Zbog toga postoji postupak koji nije zabranjen ali ume da zavara. Umesto da se jedna žitarica navede kao jedna stavka sa velikom masom, ona se razdvoji na više oblika, na primer kukuruz, kukuruzni gluten i kukuruzne prekrupe kao tri odvojene stavke. Svaka od njih ima manju masu od mesa, pa meso ispliva na prvo mesto, iako bi zbir tih žitarica bio daleko veći. Kupac vidi meso na vrhu liste i zaključi da je proizvod pretežno mesnat, a zapravo nije. Kako se to prepoznaje. Pogledajte da li se ista sirovina ponavlja u različitim oblicima kroz listu. Ako se pojavljuje dva ili tri puta u prvih šest stavki, verovatno je reč o tom postupku. Drugi znak je hrana kod koje je meso na prvom mestu ali analitički sastav pokazuje nizak procenat proteina, jer ta dva podatka moraju da se slažu. Kada se ne slažu, nešto u listi ne stoji onako kako izgleda na prvi pogled.
Ovo je detalj koji zbunjuje najviše ljudi i gde je intuicija najčešće pogrešna. Kada na deklaraciji piše sveže meso, ono se meri pre sušenja, a sveže meso sadrži oko sedamdeset odsto vode. Pošto se u proizvodnji suve hrane sva ta voda ispari, od navedene mase na kraju ostane znatno manje. Kada piše dehidrirano meso ili mesno brašno, to je već osušena sirovina i njena masa se ne menja u procesu, pa ono što piše na deklaraciji zaista i završi u proizvodu. Zato hrana kod koje je prvi sastojak dehidrirano meso često sadrži više stvarnog mesa od one kod koje je prvi sastojak sveže meso, iako drugo zvuči privlačnije. Sledeći nivo je preciznost naziva. Formulacije poput dehidrirano meso živine ili dehidrirano meso jagnjetine kažu vam koja je životinja u pitanju. Formulacije poput mesa i proizvoda životinjskog porekla ne govore ništa, jer se pod tim može naći bilo šta i sastav se može menjati iz serije u seriju. Za ljubimce sa osetljivostima ta razlika nije akademska nego praktična, jer bez tačnog imena izvora ne možete izbeći ono što im smeta.
Ispod liste sastojaka nalazi se tabela sa nekoliko brojeva i oni se zovu analitički sastavci. Tu se navode sirovi proteini, sirove masti, sirova vlakna, sirovi pepeo i vlaga. Reč sirovi ovde ne znači nekuvano, nego se odnosi na laboratorijski metod merenja, i to je jedan od najčešćih nesporazuma. Proteini pokazuju ukupan sadržaj, ali ne i njihovo poreklo, pa hrana može imati visok procenat proteina koji dobrim delom dolazi iz biljnih izvora. Zbog toga se analitički sastav uvek čita zajedno sa listom sastojaka, nikada odvojeno. Masti su glavni izvor energije i utiču na stanje dlake i kože. Vlakna utiču na varenje i na osećaj sitosti. Sirovi pepeo zvuči zabrinjavajuće, ali označava samo ukupan sadržaj minerala i normalno je da ga ima. Vlaga je važna kod poređenja suve i vlažne hrane, jer konzerva sadrži oko osamdeset odsto vode, pa se njeni procenti ne mogu direktno porediti sa suvom hranom. Poređenje ima smisla samo kada se svede na istu osnovu, a to je čest izvor pogrešnih zaključaka na internetu.
Na ambalaži svake hrane za ljubimce mora pisati da li je reč o potpunoj ili dopunskoj hrani. Potpuna hrana znači da proizvod sadrži sve što je životinji potrebno i da može biti jedini obrok, bez ikakvih dodataka. Dopunska hrana nije napravljena da bude jedini obrok i sama po sebi ne pokriva sve potrebe. U ovu grupu spadaju mnoge poslastice, neke konzerve i razni dodaci. Problem nastaje kada neko iz najbolje namere hrani ljubimca isključivo proizvodom koji je dopunski, verujući da mu daje bolje i skuplje. Posle nekoliko meseci se pojave problemi koji nemaju veze sa kvalitetom same sirovine nego sa nedostatkom ravnoteže. Ista logika važi i za doziranje. Preporučena količina koja piše na kesi je početna tačka, a ne pravilo, i računata je za prosečnu životinju sa prosečnom aktivnošću. Pas koji trči dva sata dnevno i pas koji izlazi tri puta oko zgrade ne mogu jesti isto, čak i kada imaju istu težinu. Zato se količina koriguje prema stvarnom stanju životinje, a ne prema tabeli.
Deklaracija vam kaže šta je u kesi, ali odgovor na pitanje da li ta hrana odgovara baš vašoj životinji daje sama životinja, i to kroz nekoliko vrlo konkretnih pokazatelja. Prvi je izgled dlake. Sjajna dlaka i koža bez perutanja govore da masti i proteini rade svoj posao. Drugi je stolica, i to je najbrži i najpošteniji pokazatelj koji postoji. Ona treba da bude čvrsta, oblikovana i u umerenoj količini. Velika količina rastresite stolice govori da se veliki deo hrane ne iskorišćava nego prolazi kroz organizam. Treći je održavanje težine uz količinu hrane koja je razumna. Ako životinja mora da jede mnogo da bi održala kondiciju, hrana je energetski slaba. Četvrti je nivo energije i raspoloženje tokom dana. Ako se sva četiri pokazatelja slažu, hrana odgovara bez obzira šta piše na kesi i koliko košta. Ako se ne slažu, ni najskuplja hrana nije prava za tu životinju, jer ne postoji najbolja hrana uopšte, postoji samo hrana koja odgovara konkretnoj životinji.
Kada odlučite da promenite hranu, način na koji to uradite je jednako važan kao i izbor same hrane. Digestivni sistem psa i mačke sadrži populaciju mikroorganizama koja je prilagođena dosadašnjoj hrani, i njoj treba vremena da se prilagodi novom sastavu. Nagla promena, jedan obrok stare a sledeći potpuno nove hrane, vrlo često izaziva proliv, povraćanje i odbijanje hrane. Zbog toga vlasnici ponekad zaključe da nova hrana ne valja, iako je problem bio isključivo u brzini promene. Prelaz se radi postepeno, kroz sedam do deset dana. Prva dva do tri dana daje se otprilike četvrtina nove i tri četvrtine stare hrane. Zatim se prelazi na pola pola. Zatim na tri četvrtine nove. Tek posle toga se prelazi na novu hranu u celosti. Kod životinja koje imaju osetljiv stomak taj period se produžava i na dve nedelje. Isto pravilo važi i pri prelasku sa suve na vlažnu hranu i obrnuto, a naročito pri uvođenju veterinarskih dijeta, koje se ionako uvode samo po preporuci veterinara.
Jedan od najozbiljnijih propusta u ishrani je hranjenje mačke hranom za pse, bilo iz nepažnje bilo iz uverenja da je razlika kozmetička. Mačka je striktni mesojed, što znači da njena fiziologija nije prilagođena biljnim izvorima na način na koji jeste kod psa. Njoj su neophodne materije koje njen organizam ne može sam da proizvede u dovoljnoj količini i koje se nalaze isključivo u tkivu životinjskog porekla. Najpoznatija među njima je taurin, čiji dugotrajni nedostatak dovodi do ozbiljnih problema sa srcem i sa vidom. Hrana za pse ga sadrži u znatno manjoj količini ili ga uopšte nema, jer psu nije potreban na isti način. Zato mačka koja se duže hrani hranom namenjenom psima može razviti stanja koja se teško ispravljaju. Slično važi i za sadržaj proteina, koji je kod mačaka po pravilu viši. Kada birate iz asortimana hrane za mačke, deklaracija sa jasno navedenim životinjskim izvorom i dodatkom taurina je osnovni uslov, ne dodatna pogodnost.
Podela hrane po uzrastu nije marketinška izmišljotina. Štenci i mačići rastu i imaju znatno veće potrebe za energijom, proteinima, kalcijumom i fosforom, i to u tačno određenom odnosu, jer i previše i premalo minerala u tom periodu pravi probleme sa razvojem kostiju. Kod velikih rasa je ta ravnoteža posebno osetljiva, pa za njih postoje odvojene formulacije. Odrasle životinje traže održavanje, manje energije nego u fazi rasta i pažljivije doziranje, jer je gojaznost jedan od najčešćih problema kod ljubimaca u stanovima. Starije životinje imaju sporiji metabolizam, često slabije zube i ponekad opterećene bubrege, pa se kod njih menja i sastav i tekstura hrane. Postoje i formulacije za posebna stanja, poput osetljivog varenja, osetljive kože ili kontrole težine. Kod stvarnih zdravstvenih problema u igru ulaze veterinarske dijete, koje nisu obična hrana nego deo terapije i uvode se isključivo po preporuci veterinara, jer se biraju prema dijagnozi a ne prema simptomu koji vlasnik primeti.
Deklaracija sadrži i podatke koje ljudi po pravilu preskoče, a koji direktno utiču na kvalitet. Rok trajanja se odnosi na neotvorenu ambalažu, dok se posle otvaranja proces oksidacije masti pokreće i traje. Masti su najosetljiviji deo hrane i one užegnu u kontaktu sa vazduhom, toplotom i svetlom, a životinja to oseti mnogo pre nego vlasnik i često jednostavno odbije da jede. Zbog toga se hrana čuva u originalnoj kesi, koja ima zaštitni sloj, a ne presipa u providne posude na sunčanom mestu. Ako koristite kantu, najbolje je u nju spustiti celu kesu. Kesa se zatvara posle svakog uzimanja, drži se na hladnom i suvom mestu, a ne pored šporeta ili radijatora. Veličina pakovanja takođe ima veze sa ovim. Velika vreća je jeftinija po kilogramu, ali ako je vaša životinja mala i ako će je jesti tri meseca, poslednji deo te vreće neće biti isti kao prvi. Vlažna hrana posle otvaranja ide u frižider i troši se u roku od jednog do dva dana, u zatvorenoj posudi.
Kada se sve svede na praksu, provera deklaracije se svodi na nekoliko koraka. Okrenete kesu. Pogledate prvih pet sastojaka. Proverite da li je izvor životinjskog porekla imenovan i da li uz njega stoji procenat. Pogledate da li se ista žitarica ponavlja u različitim oblicima. Bacite pogled na proteine i masti i uporedite ih sa listom sastojaka da vidite da li se slažu. Proverite da li piše potpuna hrana i za koji uzrast je namenjena. Pogledate rok trajanja i veličinu pakovanja u odnosu na to koliko brzo ćete je potrošiti. To je sve i traje dva minuta. Onaj deo koji se ne vidi na kesi proverava se kod kuće, kroz dlaku, stolicu, težinu i energiju životinje tokom nekoliko nedelja. Kada niste sigurni šta znači neka stavka, pitajte nekoga ko se time bavi, jer je to besplatno i traje kraće od pretraživanja interneta. Uz sve ostalo, u veterinarskoj apoteci se za konkretno stanje ljubimca može dobiti i savet koji nijedna deklaracija ne može da zameni. Hrana je jedina stvar koju vaš ljubimac unosi svakog dana godinama, i zato je vredna tih par minuta pažnje.
