Vlaga na njušci nije slučajna niti je stvar lepote, ona ima konkretan posao i to ne jedan nego tri. Prvi i najvažniji je miris. Molekul mirisa se ne oseća kao suva čestica u vazduhu, on se prvo mora rastvoriti u tankom sloju sluzi na površini njuške i tek onda dolazi do receptora u nosnoj šupljini. Suva njuška bukvalno slabije miriše, i to je razlog zašto pas koji njuši trag često zastane i olizne njušku pre nego što nastavi. Ta vlaga dolazi iz dva izvora. Prvi su bočne nosne žlezde koje luče bistru tečnost i ravnomerno je raspoređuju po celoj površini. Drugi je jezik, jer pas povremeno prelazi jezikom preko njuške i obnavlja sloj koji je ispario. Druga uloga je hlađenje. Pas se ne znoji preko kože kao čovek, njegove znojne žlezde su koncentrisane na jastučićima šapa, pa mu isparavanje sa njuške i sa tabana pomaže da reguliše telesnu temperaturu kada je vazduh topao. Treća uloga je zaštitna, jer taj vlažni sloj hvata prašinu i sitne čestice pre nego što uđu u disajne puteve, isto kao što sluz radi kod ljudi. Kada shvatite da vlažna njuška radi tri posla istovremeno, mnogo je jasnije zašto se njeno stanje menja i po nekoliko puta u toku jednog dana i zašto je pogrešno tumačiti jedan dodir kao dijagnozu. Njuška je dinamičan organ, ne stalno stanje.
Zamislite sasvim običnu situaciju koja se ponavlja u hiljadama domaćinstava. Neko se vrati kući u pet po podne, pas ustane sa mesta kraj radijatora gde je spavao puna dva sata, protegne se i priđe da ga pomiluju. Vlasnik ga dodirne po njušci, oseti da je topla i suva, i istog trenutka pomisli da pas ima temperaturu. Sledi merenje pulsa, pregledanje desni, guglanje simptoma i nervoza sve do večeri. Za to vreme pas već ode do posude sa vodom, popije, olizne njušku nekoliko puta i za petnaest minuta sve izgleda potpuno normalno. U ovom slučaju nije bilo baš ničega. Pas je spavao, nije lizao njušku, ležao je uz izvor toplote i vazduh u sobi je bio izuzetno suv. To su tri faktora koja zajedno daju upravo tu sliku. Problem je što potpuno ista slika, topla i suva njuška, može biti i početak nečega što nije bezazleno. Razlika se nikada ne vidi iz tog jednog dodira, ona se vidi iz trajanja i iz onoga što stanje prati. Zato iskusni vlasnici ne reaguju na jednu suvu njušku, oni reaguju na suvu njušku koja se ne popravlja. I zato se svakodnevna nega njuške i jastučića posmatra kao rutina koja se sprovodi kada je sve u redu, a ne kao reakcija na paniku kada nešto već pukne.
Ovo je verovatno najrasprostranjenija zabluda o psima uopšte i prenosi se sa kolena na koleno kao nešto što se podrazumeva. Suva i topla njuška nije pouzdan pokazatelj povišene telesne temperature i to je stav koji veterinari ponavljaju decenijama bez mnogo uspeha. Razlog je jednostavan. Njuška se hladi isparavanjem, pa je njena temperatura pod stalnim uticajem spoljašnjih uslova, položaja tela, nivoa aktivnosti i vlažnosti vazduha u prostoriji. Pas može imati savršeno normalnu telesnu temperaturu, a njušku toplu i suvu zato što je pola sata ležao na suncu. Isto tako, pas može biti ozbiljno bolestan, a da mu je njuška hladna i vlažna, jer telo u nekim stanjima pojačano luči sekret. Normalna telesna temperatura kod odraslog psa kreće se otprilike od 38 do 39 stepeni, kod štenaca je bliža gornjoj granici, a meri se rektalno, jer je to jedino merenje koje nešto znači. Ako sumnjate na temperaturu, znaci koje gledate su sasvim drugi. Tromost i nezainteresovanost za stvari koje psa inače pokreću, odbijanje hrane, drhtanje, ubrzano i plitko disanje, neuobičajeno tople uši i topao preponski deo, ubrzan rad srca. Kada se dva ili tri od tih znaka pojave zajedno, tada ima smisla razmišljati o temperaturi. Njuška u toj priči ne učestvuje. Ona je najlošiji termometar u kući, a mnogi je koriste kao jedini.
Postoji ceo niz svakodnevnih situacija u kojima je suvoća njuške potpuno očekivana, prolazna i bez ikakvog značaja. Tokom sna pas ne liže njušku, žlezde rade sporije i sloj vlage se jednostavno osuši, pa je njuška posle svakog dužeg spavanja suvlja nego inače. Posle trčanja, igre i dužeg dahtanja dolazi do blage dehidratacije, pa se njuška osuši sve dok se pas ne napije vode. Zimi u zagrejanom stanu vazduh ima izuzetno malo vlage i sve sluzokože se suše, kod ljudi i kod pasa podjednako, samo što kod čoveka to primetimo kao suve usne a kod psa kao suvu njušku. Leti isto rade vetar, suvo vreme i vožnja sa spuštenim staklom. Stariji psi imaju slabije lučenje žlezda pa im je njuška prosečno suvlja nego kod mladih, i to samo po sebi nije bolest nego posledica godina. Ključni alat za razlikovanje je vreme. Ako se njuška vrati u vlažno i sjajno stanje u roku od sat vremena posle promene okolnosti, kada se pas napije, ustane i prošeta po prostoriji, reč je o normalnoj oscilaciji koju ne treba dalje analizirati. Ako je njuška danima suva, hrapava i tvrda bez obzira na to da li pas spava ili trči, da li je jutro ili veče, tada više nije reč o oscilaciji nego o stanju koje ima uzrok i koje treba pronaći.
Život u stanu je za njušku psa mnogo zahtevniji nego što izgleda, i glavni krivac je vazduh. Zimi centralno grejanje i klima grejalice spuštaju relativnu vlažnost vazduha u prostoriji na nivoe koji su niži od onih u nekim pustinjskim predelima, i to traje mesecima bez prekida. Psi po prirodi biraju najtoplije mesto u kući, pa legnu tačno uz radijator ili ispred grejalice, i time dobijaju dvostruko opterećenje, suv vazduh i direktnu toplotu na istu tačku, satima. Leti klima uređaj radi identičnu stvar, samo hladnim vazduhom, jer isušivanje ne zavisi od temperature nego od vlažnosti. Rezultat je njuška koja je hronično na granici. Izgleda potpuno normalno dok je pas aktivan, a čim legne i odspava jedan ciklus postane suva i hrapava, pa se vlasnik svakih nekoliko dana pita da li nešto nije u redu. Rešenje je jednostavnije nego što ljudi očekuju. Vlažnost prostorije se popravlja posudom sa vodom na radijatoru, ovlaživačem ili običnim sušenjem veša u sobi. Ležaj psa treba odmaknuti bar metar od izvora toplote, jer pas ne zna da mu to škodi i uvek će birati najtoplije mesto. Kada je izloženost svakodnevna, koža jednostavno nema vremena da se sama oporavi između dva ciklusa sušenja, pa se preporučuje da se površina povremeno zaštiti balzamom za njušku i šape koji fizički zadržava vlagu u tkivu i prekida taj krug.
Nemaju sve njuške istu otpornost i to je stvar koju vlasnici retko uzmu u obzir. Psi sa crnom njuškom imaju prirodnu pigmentnu zaštitu od ultraljubičastog zračenja i njihova njuška podnosi sunce znatno bolje. Psi sa roze, svetlom ili delimično depigmentovanom njuškom, a to su često pojedine rase i mnogi mešanci, tu zaštitu nemaju. Njihova njuška reaguje na sunce isto kao vrlo svetla ljudska koža, crvenilom, perutanjem, osetljivošću i vremenom trajnim oštećenjem površinskog sloja. Kod dugotrajnog izlaganja koje se ponavlja godinama, oštećenje prestaje da bude samo estetsko. Ovo je posebno izraženo kod pasa koji leti provode sate u dvorištu bez pravog hlada, kod pasa koji se voze sa glavom kroz otvoren prozor automobila, gde se sunce kombinuje sa vetrom i vrlo brzim isparavanjem, i kod pasa koji se šetaju u podne po otvorenom terenu bez zaklona. Zimski vetar pravi isto oštećenje drugim putem, hladnoćom i naglim gubitkom vlage, pa se sezonski problem u stvari samo prelije iz leta u zimu. Praktičan zaključak je jednostavan. Ako vaš pas ima svetlu njušku, tretirajte je kao osetljivu kožu koja traži zaštitu, a ne kao deo tela koji se sam snalazi.
Ovde počinje deo priče koji više nije kozmetički. Zdrava njuška ima vrlo karakterističnu teksturu, sitne izdignute segmente koji podsećaju na kaldrmu i koji su međusobno odvojeni plitkim brazdama, a taj crtež je kod svakog psa jedinstven, kao otisak prsta. Kada se površina isuši, brazde postaju dublje, ivice segmenata se izdižu i suše, i pre ili kasnije se javi pukotina. Pukotina na njušci nije obična ranica. Ona se nalazi na delu tela koji pas svakodnevno gura u zemlju, travu, posude, tuđe tragove i sve što nađe usput, pa je izloženost bakterijama neprekidna. Zbog toga se mali problem vrlo lako pretvori u lokalnu infekciju, sa crvenilom, otokom, osetljivošću na dodir i psom koji počne da beži od milovanja po njušci. Znak koji se nikada ne ignoriše je krv, čak i kada je jedva vidljiva, kao i kora koja se stvara pa otpada u ciklusima, jer to znači da tkivo pokušava da zaraste i stalno se ponovo kida. Isti scenario važi i za jastučiće šapa, jer je reč o vrlo sličnom tkivu koje trpi vrlo slične sile, pa vlasnik koji ima problem na njušci vrlo često ima i početak istog problema na prednjim šapama a da to nije ni proverio.
Postoji stanje u kome telo pogrešno reaguje na hronično oštećenje i počne da proizvodi previše keratina, umesto da normalno obnavlja površinski sloj. Na njušci to izgleda kao tvrda, suva naslaga, ponekad kao produžeci koji rastu unapred i podsećaju na sitne rogove ili čekinje. Na šapama se isto dešava na ivicama jastučića, koji postanu tvrdi i izdignuti kao kora. Uzroci su različiti. Kod nekih rasa postoji izražena nasledna sklonost i stanje se javi već kod mladog psa. Kod starijih pasa je čest deo procesa starenja i sporijeg obnavljanja tkiva. Kod treće grupe je posledica dugotrajnog izlaganja suvom vazduhu, suncu i mehaničkom trošenju. Ono što je važno je kako se sa tim postupa. Naslaga se nikada ne skida silom i ne struže, jer se ispod nje nalazi vrlo osetljivo, prokrvljeno tkivo koje lako prokrvari i tada se dobija otvorena rana umesto rešenog problema. Pristup je uvek u dva koraka, prvo temeljno omekšavanje koje traje danima, pa tek onda pažljivo uklanjanje viška koje najbolje uradi veterinar. Redovno omekšavanje masnom podlogom je jedina stvar koja dugoročno drži stanje pod kontrolom, jer se hiperkeratoza po pravilu ne izleči nego se održava, pa se u tim slučajevima prirodni balzam na bazi pčelinjeg voska i biljnih ulja koristi kao svakodnevna, a ne kao povremena mera.
Mali broj slučajeva suve njuške ima zaista ozbiljan uzrok, ali upravo taj mali broj je razlog zbog kog vredi znati na šta se pazi, jer se ta stanja mnogo lakše rešavaju kada se uhvate rano. Autoimune bolesti kože vrlo često počinju baš na njušci, i to po prepoznatljivom redosledu, prvo se gubi pigment i njuška posvetli, zatim nestane ona kaldrmasta tekstura i površina postane neprirodno glatka i sjajna, pa se na kraju jave ranice i kraste koje ne zarastaju. Neke parazitske bolesti koje se prenose ubodom insekata daju promene istovremeno na njušci, oko očiju i na ušima, i kod njih je rana dijagnoza presudna. Postoje i poremećaji vezani za nedostatak cinka i za neuravnoteženu ishranu, kod kojih se javljaju kore oko njuške, oko očiju i na jastučićima u isto vreme. Zajednički imenitelj svih ovih stanja je uvek isti. Promena traje, promena se širi, promena ne reaguje na običnu negu i skoro uvek je prati još nešto na drugom delu tela ili u ponašanju psa. Suva njuška sama za sebe gotovo nikada nije bolest. Suva njuška koja se vidljivo menja iz nedelje u nedelju jeste znak i traži pregled.
Nega njuške je jednostavna i svodi se na tri stvari, ali se sve tri moraju raditi zajedno da bi imale efekta. Prva je voda, jer je dehidratacija najčešći nevidljivi uzrok, a mnogi psi piju znatno manje zimi nego leti pošto ne osećaju žeđ na isti način. Posuda sa svežom vodom na više mesta u kući rešava veći deo tog problema. Druga je vazduh, jer prostorija sa razumnom vlažnošću sama po sebi otkloni veliki deo tegoba bez ijednog preparata. Treća je zaštita površine, tanak sloj masne podloge koji sprečava dalje isparavanje i istovremeno omekšava tkivo koje je već postalo tvrdo. Nanosi se u vrlo tankom sloju, uvek na čistu i suvu površinu, i najbolje uveče kada je pas miran i kada neće odmah izaći napolje da sve pokupi po travi. Ne treba nanositi debelo, jer pas ne voli osećaj na njušci i odmah će početi da liže. Za jastučiće važi isto pravilo, uz jedan dodatak, posle nanošenja sačekajte nekoliko minuta da se upije, jer u suprotnom pas kliza po glatkom podu i za trideset sekundi obriše ceo sloj. Nega se radi redovno, jer efekat dolazi od ponavljanja, a ne od jednog jakog tretmana.
Ovo poglavlje je važnije nego što na prvi pogled izgleda, iz jednog vrlo praktičnog razloga. Pas će skoro sigurno polizati sve što mu stavite na njušku, često u roku od par minuta. To automatski isključuje sve što nije bezbedno za gutanje, bez obzira koliko dobro deluje na koži. Ne koriste se ljudske kreme sa aktivnim sastojcima, jer su formulisane za kožu koja se ne liže. Ne koriste se preparati sa jakim parfemima i konzervansima, jer iritiraju sluzokožu i psu smetaju višestruko više nego čoveku pošto mu je čulo mirisa nesrazmerno jače. Posebno se izbegava sve što sadrži eterična ulja sklona iritaciji, jer psi i naročito mačke ih ne metabolišu kao ljudi i neka od njih su za njih otrovna. Ne koriste se alkohol, jod i sredstva za dezinfekciju iz kućne apoteke, jer dodatno isušuju tkivo koje je već isušeno i time pogoršavaju upravo ono što pokušavate da rešite. Ono što se koristi su jednostavne masne podloge, vosak i biljna ulja, sastav koji je bezbedan ako se poliže i koji radi mehanički, tako što zadržava vlagu i pravi zaštitni sloj. U ovoj priči je manje sastojaka gotovo uvek bolje nego više.
Postoji nekoliko situacija u kojima nema smisla čekati i posmatrati, jer se odlaganjem gubi vreme koje kasnije nedostaje. Ne odlažite pregled ako se pojavi pukotina koja krvari ili rana koja ne pokazuje znake zarastanja duže od nekoliko dana. Isto važi za gubitak boje njuške i za gubitak njene normalne kaldrmaste teksture, jer su to dva klasična rana znaka autoimunih promena. Otok, gnojni sekret i naročito sekret koji izlazi iz samo jedne nozdrve traže pregled odmah, jer to često nije problem kože nego nečega unutra. Naslage koje vidljivo rastu i zadebljavaju iz meseca u mesec ne treba pokušavati rešiti kod kuće. Promene koje se pojave istovremeno na njušci, oko očiju i na jastučićima šapa skoro nikada nisu lokalni problem, one su sistemski znak. I na kraju, svaka suva njuška koju prati promena ponašanja, gubitak apetita, tromost, povraćanje ili proliv, jer u tom slučaju njuška uopšte nije problem, ona je samo pokazatelj, a lečenje ide na uzrok.
Najkorisnija navika u celoj ovoj priči je istovremeno i najkraća. Jednom dnevno, dok mazite psa i on je ionako opušten, pređite prstom preko njuške i osetite teksturu, a zatim proverite ivice jastučića na prednjim šapama. Ne tražite ništa dramatično i ne pravite od toga pregled. Cilj je samo da zapamtite kako izgleda normalno kod vašeg psa, jer je normalno kod svakog psa malo drugačije. Vlasnik koji zna kako se zdrava njuška njegovog psa oseća pod prstom primetiće promenu nedeljama pre nego što ona postane vidljiva sa dva metra razdaljine, i doći će kod veterinara u trenutku kada se stvar rešava jednostavno, a ne kada se rešava teško. Većina ozbiljnih stanja kod pasa nije počela kao nešto strašno, počela je kao sitnica koju je neko primetio kasno. Suva njuška je u ogromnoj većini slučajeva potpuno bezazlena, ali je istovremeno i jedan od retkih delova tela koji vi lično dodirujete svakoga dana. Bilo bi šteta ne iskoristiti to.
