Ako pitate deset ljudi zašto im je uginula sobna biljka, devetoro će reći da su zaboravili da je zaliju. Statistika govori nešto sasvim drugo. Daleko najveći broj sobnih biljaka u stanovima ne umre od žeđi nego od prezalivanja, i to od strane vlasnika koji su se trudili više nego što je trebalo. Mehanizam je jednostavan i vredi ga razumeti jednom za svagda. Koren biljke ne pije samo vodu, njemu je potreban i vazduh. U zdravoj zemlji između čestica postoje sitni prostori ispunjeni vazduhom i koren iz njih uzima kiseonik. Kada se zemlja stalno drži mokrom, ti prostori su trajno popunjeni vodom i koren se u suštini davi. Tkivo koje se uguši počne da truli, a trulež se širi naviše sve dok biljka ne izgubi sposobnost da uzima bilo šta. Najgori deo priče je što se to dešava ispod površine, pa vlasnik ništa ne vidi nedeljama. Kada se konačno pojave žuti listovi, oni izgledaju kao znak žeđi, pa čovek instinktivno zalije još jednom i time ubrza kraj. Zbog toga se svaka ozbiljna priča o sobnim biljkama počinje od zalivanja, a ne od izbora vrste.
Ovo je najkorisnija veština u celoj priči i uči se za jedan dan. Zaboravite raspored po danima u nedelji, jer biljka ne troši vodu po kalendaru nego po tome koliko ima svetla, toplote i vazduha oko sebe. Ista biljka u julu pije tri puta više nego u januaru. Umesto rasporeda koristi se prst. Zabodete ga u zemlju do drugog članka i osetite. Ako je zemlja na toj dubini vlažna, ne zaliva se, bez obzira koliko je vremena prošlo. Ako je suva, zaliva se. To je ceo test i on je pouzdaniji od bilo kog pravila. Postoji i drugi način, još jednostavniji, a to je težina saksije. Podignete je jednom kada je tek zalivena i jednom kada je zemlja suva i razlika je toliko očigledna da je posle ne morate ni proveravati prstom. Kod razlikovanja simptoma pomaže sledeće. Žedna biljka ima listove koji su klonuli ali suvi i tanki, a oporavi se za nekoliko sati posle zalivanja. Prezalivena biljka ima listove koji su klonuli ali mekani, žuti i teški, zemlja miriše kiselo ili na baru, a zalivanje ne popravlja ništa. Kada se pojavi taj miris, problem je već u korenu.
Ogroman broj problema počinje u prodavnici, u trenutku kada neko izabere ukrasnu posudu bez otvora na dnu jer lepo izgleda. Bez rupe, višak vode nema kuda i ostaje da stoji na dnu, tačno tamo gde je koren. Čak i ako zalivate umereno, voda se skuplja iz svakog zalivanja i zemlja na dnu praktično nikada ne bude suva. Rešenje je ili saksija sa otvorom, ili sistem u kome se biljka drži u plastičnoj saksiji sa rupama a ta saksija se ubaci u ukrasnu posudu. U tom slučaju se zaliva tako što se unutrašnja saksija izvadi, zalije nad sudoperom, ostavi da se ocedi desetak minuta i tek onda vrati. Isto važi i za tanjirić ispod saksije. On služi da prihvati višak, a ne da ga čuva, pa se voda iz njega izliva posle svakog zalivanja. Kamenčići na dnu saksije, koje mnogi stavljaju misleći da prave drenažu, ne pomažu ako otvora nema, jer voda ostane u istoj posudi samo malo niže. Kada birate saksijsko cveće za stan, vredi odmah proveriti u čemu je posađeno i da li ima gde da se ocedi, jer se time reši više od pola budućih problema.
Ljudsko oko se prilagođava toliko dobro da nam soba udaljena tri metra od prozora deluje isto svetlo kao ona kraj samog stakla. Za biljku je razlika ogromna, jer količina svetla pada vrlo naglo sa udaljenošću od prozora. Metar dalje od prozora znači znatno manje svetla, a ne malo manje. Praktičan test je jednostavan. Stanite na mesto gde vam je biljka i pogledajte prema prozoru. Koliko neba vidite sa te tačke, toliko svetla biljka dobija. Ako se nebo skoro ne vidi, tu se ne drži ništa što traži svetlo. Orijentacija je sledeća stvar. Južni prozor daje najviše svetla i leti zna da bude prejak, pa mnoge biljke tu dobiju opekotine na listovima. Istočni daje blago jutarnje sunce i to je najprijatniji izbor za veliku većinu sobnih vrsta. Zapadni daje jako popodnevno sunce i toplotu. Severni daje ravnomerno ali slabo svetlo i tu idu samo vrste koje to podnose. Znak da biljka nema dovoljno svetla je izduživanje, dugački razmaci između listova i stabljika koja se povija u jednom pravcu. Znak da ga ima previše su izbledeli listovi i suve smeđe mrlje.
U našim stanovima radijator je gotovo po pravilu ispod prozora, tačno na najsvetlijem mestu u sobi. Zbog toga zavru0161i tamo i biljka, jer je to jedino mesto gde ima svetla. Zimi se onda dešava kombinacija koja je za biljku vrlo teška. Sa jedne strane topao suv vazduh koji se diže i suši listove i zemlju daleko brže nego inače, a sa druge strane hladno staklo i povremena promaja pri provetravanju. Rezultat je biljka koja se suši iako je redovno zalivate, sa smeđim suvim ivicama listova koje su tipičan znak niske vlažnosti vazduha. Rešenje nije da je sklonite u mrak, nego da napravite razmak. Postolje ili polica koja podiže biljku iznad struje toplog vazduha, ili pomeranje pola metra u stranu, često reše ceo problem. Vlažnost vazduha se podiže posudom sa vodom u blizini, grupisanjem više biljaka zajedno, jer one same povećavaju vlažnost oko sebe, ili tanjirom sa vlažnim šljunkom ispod saksije. Prskanje listova pomaže vrlo kratko, praktično do isparavanja, pa je više utisak nego rešenje.
Presađivanje se u glavama ljudi vodi kao nešto što biljci uvek prija, pa se radi rutinski, često odmah po kupovini. To je čest uzrok propadanja. Prvo, biljka koja je tek promenila sredinu, iz staklenika u vaš stan, već je u stresu i treba joj dve do tri nedelje da se privikne pre bilo kakvog daljeg dirania. Drugo, presađivanje u znatno veću saksiju je greška koja se skupo plaća. U velikoj saksiji ima mnogo zemlje koju koren ne stigne da iskoristi, ta zemlja ostaje vlažna predugo i vraćamo se na priču o truljenju korena. Pravilo je da nova saksija bude samo za dva do tri centimetra šira u prečniku od stare, ne više. Treće, presađivanje se radi kada za to postoji razlog, a ne po rasporedu. Razlozi su koren koji izlazi kroz otvore na dnu, voda koja prolazi kroz zemlju za dve sekunde bez zadržavanja, ili biljka koja se ne pomera godinama uprkos dobroj nezi. Najbolji period je proleće, početak sezone rasta, a ne jesen ili sredina zime kada biljka miruje.
Ovo je detalj koji vlasnici najčešće previde. Od kasne jeseni do kraja zime većina sobnih biljaka usporava ili potpuno prestaje da raste, jer ima znatno manje svetla. Biljka koja ne raste troši vrlo malo vode i skoro nikakvu hranu. Ako nastavite da je zalivate istim ritmom kao u julu, praktično garantujete truljenje korena, i upravo zato ogroman broj sobnih biljaka strada baš u januaru i februaru, a vlasnici to pripišu hladnoći. Zimi se zaliva ređe i sa manje vode, uvek uz proveru prstom. Prihrana se u tom periodu ne daje uopšte, jer đubrivo dato biljci koja ne raste ostaje u zemlji, povećava koncentraciju soli i oštećuje koren. Prihrana se vraća u martu, kada se pojave prvi novi listovi, i daje se tokom prolećnih i letnjih meseci u razblaženju koje piše na pakovanju, često i slabijem od toga. Pravilo koje vredi zapamtiti je da je kod sobnih biljaka manje uvek sigurnije nego više, i kod vode i kod hrane.
Postoji grupa biljaka koje su izdržljive iz konkretnih razloga, a ne zato što su nekome tako ispale. Prvi razlog je skladištenje vode. Biljke sa debelim mesnatim listovima ili sa podzemnim zadebljanjima drže rezervu u sebi i mogu bez zalivanja nedeljama, pa su idealne za ljude koji putuju ili jednostavno zaborave. Drugi razlog je tolerancija na slabo svetlo. Neke vrste su poreklom sa šumskog tla, gde ionako dopire malo svetla, pa im severna soba ne smeta. Treći razlog je sporo rastanje, jer biljka koja raste sporo troši manje svega i ređe traži presađivanje. Kada birate prvu biljku, tražite nešto što spaja bar dve od te tri osobine, a izbegavajte vrste koje traže visoku vlažnost vazduha i stalno vlažnu zemlju, jer one u prosečnom grejanom stanu jednostavno nemaju uslove. Ako je biljka poklon i ne znate šta je, najsigurnije je pitati prodavca koliko svetla traži i koliko često se zaliva, jer ta dva podatka pokrivaju skoro sve. Iz istog razloga se pri poklanjanju često biraju vrste iz grupe gotovih aranžmana i biljaka u ukrasnim posudama, jer uz njih obično idu i osnovna uputstva za negu.
Deo popularnih sobnih vrsta je toksičan za mačke i pse, i to nije sitnica koju treba preskočiti. Mačke su poseban problem jer se penju svuda i grickaju lišće iz radoznalosti ili dosade, pa im visoka polica nije prepreka. Simptomi trovanja su najčešće pojačano balavljenje, povraćanje, otok usana i jezika i odbijanje hrane, a kod nekih vrsta i mnogo ozbiljnije posledice. Praktičan pristup je jednostavan. Pre nego što unesete novu biljku u kuću sa životinjama, proverite ime vrste i njenu bezbednost, i to pre kupovine a ne posle. Ako ste već zatekli sumnjivu biljku u kući, ne mora odmah da ide napolje, ali treba da bude fizički nedostupna, u prostoriji u koju životinja ne ulazi. Pomaže i da mačka ima svoju travu za grickanje, jer se time potreba usmeri na nešto bezbedno. Kada ne znate šta imate, najjednostavnije je opisati biljku prodavcu i pitati direktno, jer izbor sobnih biljaka uvek ima i vrste koje su bezbedne za domaćinstvo sa životinjama.
Biljka ne može da vam kaže šta joj fali, ali pokazuje prilično jasno ako znate na šta gledate. Žuti donji listovi koji su mekani najčešće znače previše vode. Smeđe suve ivice listova znače suv vazduh ili neredovno zalivanje sa periodima potpune suše. Smeđe mrlje u sredini lista sa žutim rubom često ukazuju na opekotinu od direktnog sunca. Izduženi razmaci između listova i bledozelena boja znače premalo svetla. Listovi koji otpadaju naglo, svi u kratkom roku, obično znače nagli šok, promenu mesta, promaju ili hladnoću. Bela naslaga na površini zemlje je najčešće talog minerala iz vode ili viška đubriva. Kada primetite bilo šta od ovoga, prvi korak nije zalivanje nego pregled. Izvadite biljku iz saksije i pogledajte koren, jer se tu vidi ono najvažnije. Zdrav koren je čvrst i svetao, truo koren je taman, mekan i lako se kida među prstima, uz karakterističan neprijatan miris.
Ako ste na vreme prepoznali problem, biljka se često može spasiti i to bez posebne opreme. Izvadite je iz saksije i pažljivo uklonite zemlju sa korena, najlakše mlazom mlake vode. Zatim čistim makazama odsecite sve delove korena koji su tamni i mekani, sve dok ne dođete do zdravog, svetlog tkiva. Ako se izgubi veliki deo korena, treba skratiti i nadzemni deo, ukloniti deo listova, jer smanjen koren ne može da hrani celu krošnju. Zatim se biljka sadi u svežu suvu zemlju i u saksiju sa otvorom, po mogućstvu manju od prethodne. Posle presađivanja se ne zaliva odmah nego se sačeka dan ili dva, da se presečena mesta zatvore, i zatim se zaliva vrlo umereno. Biljka se drži na svetlom mestu bez direktnog sunca i ostavlja na miru nekoliko nedelja. Uspeh nije zagarantovan i zavisi od toga koliko je zdravog korena ostalo, ali je šansa realna i mnogo veća od bacanja.
Sve što je ovde napisano svodi se na vrlo malo posla, samo raspoređen drugačije nego što ljudi očekuju. Jednom nedeljno prođete kroz stan, proverite prstom zemlju u svakoj saksiji, zalijete samo one koje su suve, izlijete višak iz tanjirića, uklonite žute i suve listove i pogledate naličje listova zbog nametnika. To je pet minuta i to je praktično sve. Sve ostalo se svodi na dve odluke koje donesete jednom, a to su gde biljka stoji i u čemu je posađena, i te dve odluke odlučuju više od svega što radite kasnije. Ljudi koji imaju bujne biljke godinama nisu posebno nadareni niti imaju posebnu ruku. Oni su samo prestali da zalivaju po rasporedu i počeli da zalivaju po potrebi. To je cela tajna, i ona je dostupna svakome ko je jednom čuo objašnjenje.
