Prva stvar koju treba razumeti je da rezano cveće nije predmet, nego živa biljka bez korena. Ona i dalje diše, i dalje troši energiju, i dalje sprovodi vodu kroz svoje sudove, samo što je izgubila deo kojim je tu vodu do juče vadila iz zemlje. Od trenutka rezanja, cvet živi od dve stvari, od vode koju uspe da povuče kroz presek stabljike i od šećera koji je već uskladištio u sebi. Kada bilo koja od te dve stavke presuši, počinje venjenje. Ono što ljudima nije očigledno je koliko je taj sistem osetljiv na sitnice. Sudovi kroz koje voda putuje su vrlo uski, uži od milimetra, i njih je izuzetno lako zapušiti. Dovoljan je jedan mehurić vazduha, malo bakterija ili sasušen sloj na preseku, i stabljika prestaje da pije iako stoji u punoj vazi vode. To je i objašnjenje za scenu koju svi znaju, cveće klone i izgleda žedno, a voda u vazi se skoro nije smanjila. To nije znak da mu voda ne treba. To je znak da je ne prima, a razlika između ta dva stanja je suštinska za sve što sledi.
Zamislite običnu situaciju koja se dešava svaki dan. Neko dobije buket na poslu, oko jedanaest pre podne. Buket je lep, svi ga komentarišu, i on završi na stolu pored računara. Tamo stoji do kraja smene, pa u kolima još pola sata, pa na kuhinjskom pultu dok se ne raspreme kese. Oko osam uveče neko ga najzad stavi u vazu. Do tog trenutka je prošlo devet sati bez vode, a presek stabljike se za to vreme osušio i delimično zatvorio. Šta god posle uradili, taj buket kreće sa velikim minusom i skoro sigurno neće trajati koliko je mogao. Sa druge strane je osoba koja isti takav buket, čim uđe u stan, odnese u kuhinju, skine celofan, skrati stabljike i stavi ih u čistu vodu. Razlika u trajanju između ta dva buketa nije jedan ili dva dana, ona zna da bude i dvostruka. Zato se najveći deo brige o cveću zapravo odigra u prvih deset minuta. Iskusni ljudi to znaju i zato uvek pitaju koliko će cveće putovati do primaoca, jer buket koji je pravilno pripremljen i brzo isporučen kreće sa mnogo boljom polaznom pozicijom nego onaj koji je satima čekao.
Ovo je najvažniji tehnički detalj u celoj priči i istovremeno onaj koji ljudi najčešće preskoče. Kada se stabljika preseče na vazduhu, u njene sudove uđe vazduh i formira se mehurić koji zapuši prolaz, potpuno isto kao kada se zapuši slamčica. Voda posle toga jednostavno ne može da prođe naviše, koliko god je bilo u vazi. Zato postoji pravilo koje deluje kao cvećarska caka a zapravo je fizika. Stabljike se seku pod mlazom vode ili uronjene u posudu sa vodom, jer tada u presek ulazi voda a ne vazduh. Drugo pravilo je da se seče pod uglom, a ne pravo. Kosi presek ima veću površinu za upijanje i sprečava da stabljika legne ravno na dno vaze i sama sebi zatvori otvor. Treće pravilo je oštar alat. Nož ili dobre makaze prave čist rez, dok tupe makaze i naročito lomljenje rukom zgnječe sudove i zatvore ih pre nego što je cveće uopšte stiglo do vode. Skraćivanje se ne radi samo jednom. Ponavlja se na svaka dva do tri dana, jer se presek vremenom zatvori naslagom i cveće opet prestane da pije.
Ako biste morali da izaberete samo jedan savet iz celog teksta, ovo bi bio taj. Svaki list koji ostane ispod nivoa vode počeće da truli u roku od dvadeset četiri sata. Trulež znači bakterije, a bakterije se u mlakoj vodi razmnožavaju brzinom koju je teško zamisliti. One prave sluzavu naslagu koja se hvata za presek stabljike i zapuši ga isto tako efikasno kao mehurić vazduha. Zato voda u vazi zna da za dva dana postane mutna i da dobije neprijatan miris. To nije kozmetički problem, to je glavni razlog zašto polovina buketa propadne ranije nego što je moralo. Rešenje je jednostavno i traje trideset sekundi. Sav donji deo stabljike koji ulazi u vodu mora ostati go, bez listova, bez trnja i bez ostataka. Lišće se ne kida rukom nasilno jer se time ogulli kora stabljike, nego se skida nožem ili makazama. Isti razlog stoji iza pravila da se voda menja na svaka dva dana, ne kada se učini mutnom, nego pre nego što se zamuti.
Vaza koja je prošli put isprana vodom i okrenuta da se ocedi izgleda savršeno čisto. Problem je što se na njenim zidovima nalazi tanak, gotovo nevidljiv sloj koji je ostao od prethodnog buketa i koji je pun bakterija. Kada u takvu vazu sipate novu vodu, ona je zagađena u prvih par sati, mnogo pre nego što biste to primetili. Zato se vaza pere deterdžentom i sunđerom, a ne samo ispira, i to naročito po dnu i unutrašnjim ivicama gde se naslaga zadržava. Uske i visoke vaze su najgore u tom pogledu jer ruka ne dopire do dna, pa ih vredi oprati četkom. Isto važi i za sve što se stavlja u vodu, makaze pre sečenja, žice, ukrase. Kod cveća se higijena isplati više od bilo kog preparata. Ljudi troše vreme tražeći tajni sastojak koji produžava svežinu, a najveći dobitak leži u čistoj vazi i svežoj vodi, u dve stvari koje ništa ne koštaju.
Uz cveće se često dobije mala kesica sa prahom i ona vrlo često završi u kanti, jer ljudi misle da je reč o marketinškom dodatku. Nije. U njoj su tri sastojka koja rade tri različita posla. Šećer zamenjuje hranu koju bi biljka inače dobijala od korena i lišća. Kiselina spušta pH vode, jer blago kisela voda putuje kroz stabljiku znatno lakše nego obična voda iz česme. Sredstvo protiv bakterija usporava zamućenje vode. Ako kesice nema, kućna zamena postoji i radi pristojno. Jedna kašičica šećera i nekoliko kapi limunovog soka na litar vode pokrivaju prva dva posla, uz obavezno češće menjanje vode zato što treći deo nedostaje. Ono što ne treba raditi je improvizovanje sa aspirinom, izbeljivačem, novčićima i sličnim savetima koji kruže godinama, jer se u većini slučajeva ili ne dešava ništa ili se napravi šteta. Doziranje je takođe važno. Više šećera ne znači duže trajanje, nego brže razmnožavanje bakterija.
Cveće gubi vodu kroz latice i listove neprekidno, a brzina tog gubitka zavisi od okoline. Sve što ubrzava isparavanje skraćuje vek buketa. Zato je najgore moguće mesto ono koje ljudi najčešće biraju, sto pored prozora sa suncem, ili polica iznad radijatora, jer tamo buket najbolje izgleda. Direktno sunce zagreje latice i one gube vodu brže nego što je stabljika može nadoknaditi. Radijator radi isto to, samo bez sunca. Promaja ubrzava isparavanje i tamo gde nema ni sunca ni grejanja. Klima uređaj koji duva u pravcu vaze je poseban krivac zimi i leti. Idealno mesto je hladnije, van direktnog sunca i bez strujanja vazduha. Postoji i trik koji koriste ljudi koji žele da im buket izdrži za neku priliku, a to je da ga preko noći premeste u najhladniju prostoriju u kući, hodnik, ostavu ili blizu prozora koji se ne greje. Nekoliko sati na nižoj temperaturi svake noći ume da produži vek buketa za nekoliko dana.
Ovo je jedan od onih detalja koji zvuče kao mit sve dok se ne objasni. Zrelo voće, naročito banane, jabuke i paradajz, ispušta gas koji se zove etilen. On je za biljke signal za sazrevanje i starenje. Cveće je na taj gas izuzetno osetljivo, a pojedine vrste reaguju dramatično, sa laticama koje otpadaju i pupoljcima koji se nikada ne otvore. Klasična scena je vaza sa cvećem koja stoji na trpezarijskom stolu tačno pored činije sa voćem, na mestu koje je logično i lepo, a za cveće najgore. Isti gas se stvara i tamo gde trule uvenuli delovi, pa je čupanje uvelih cvetova iz buketa mera koja štiti ostale, a ne samo estetika. Iz istog razloga cveće ne treba držati u prostoriji u kojoj se puši, jer dim sadrži materije sa sličnim dejstvom. Kada neko kaže da mu cveće uvek uvene brže nego drugima iako sve radi isto, odgovor se često nalazi baš u ovom detalju.
Pravila koja su do sada navedena važe za skoro sve cveće, ali postoje razlike koje vredi znati. Ruže pripadaju vrstama koje traže toplu vodu u prvom nalivanju, jer toplija voda brže prolazi kroz sudove i pomaže cvetu koji je klonuo da se povrati. Lale su poseban slučaj, one nastavljaju da rastu i posle sečenja, i to čine naginjanjem prema svetlu, pa buket koji ste složili pravo za dva dana izgleda raspušteno, što nije greška nego priroda te biljke, a usporava se hladnijom vodom i manjom količinom vode u vazi. Ljiljani otvaraju cvetove postepeno, pa buket koji na početku izgleda zatvoreno u stvari traje najduže, a njihov prah sa prašnika trajno flekira tkaninu i vredi ga ukloniti čim se cvet otvori. Hortenzije i vrste sa drvenastom stabljikom traže veću površinu preseka i vole prskanje vodom po cvetu. Zbog tih razlika se pri kupovini vredi raspitati šta je u aranžmanu, jer se složeni aranžmani i kutije sa cvećem prave upravo tako što se biraju vrste koje se međusobno dobro podnose i imaju sličan vek trajanja.
Cveće koje je klonulo nije uvek izgubljeno i vredi pokušati pre nego što ga bacite. Postupak koji cvećari koriste zove se ponovno napajanje i sastoji se iz tri koraka. Prvo, izvadite cveće iz vaze i skratite stabljiku za bar dva do tri centimetra, ovaj put obavezno pod vodom. Drugo, pripremite vazu sa toplom vodom, ne vrelom, i vratite cveće u nju. Toplija voda prolazi kroz zapušene sudove lakše od hladne. Treće, ostavite ga na hladnom i mračnom mestu jedan do dva sata i ne dirajte ga. U velikom broju slučajeva cveće se za to vreme uspravi i vrati u normalu, i posle toga može nazad na svoje mesto. Kod ruža čija je glava klonula postoji i dodatni korak, umotavanje celog cveta u vlažan papir tokom tog perioda, jer se time smanjuje gubitak vode kroz latice dok stabljika ponovo ne prohoda. Ako posle dva pokušaja nema pomaka, stabljika je verovatno trajno zapušena i tada nema svrhe dalje pokušavati.
Buket ne umire odjednom. Cvetovi propadaju različitom brzinom, jer svaka vrsta ima svoj vek, a i unutar iste vrste postoje razlike. Zbog toga se buket u drugoj nedelji obično nalazi u stanju u kome je polovina još lepa a polovina gotova. Najgore što možete uraditi je ostaviti ga tako, jer uvenuli delovi ubrzavaju propadanje ostatka. Ono što se radi je jednostavno. Izvadite sve što je uvenulo, skratite ono što je preostalo i prebacite u manju vazu. Buket se time smanji, ali izgleda uredno i traje još danima. Sitno cveće i zelenilo koje ostane može se izdvojiti u čašu i staviti na sasvim drugo mesto u kući. Neke vrste, poput onih sa čvrstim laticama, mogu se i osušiti okrenute naglavačke na tamnom i suvom mestu, pa i posle vaze imaju svoj drugi život. Cveće koje se dobro isprati kroz ovaj postupak zna od jednog buketa da napravi tri različite dekoracije tokom dve nedelje. Za one kojima je važno da ukras traje mesecima bez ijedne od ovih obaveza postoji i sasvim drugo rešenje, stabilizovano cveće kome ne treba voda, ali to je tema za sebe.
Ako sve prethodno svedete na ono što se realno radi, dobija se lista od nekoliko koraka koja traje pet minuta i menja sve. Buket se stavlja u vodu odmah po dolasku kući, a ne kada se sve ostalo završi. Vaza se pere deterdžentom, ne samo ispira. Stabljike se skraćuju pod uglom i pod mlazom vode, oštrim alatom. Svi listovi ispod nivoa vode se skidaju. Voda se menja na svaka dva dana i tada se stabljike ponovo malo skrate. Kesica sa prahom se koristi, a ako je nema, ide kašičica šećera i par kapi limuna. Vaza stoji dalje od sunca, radijatora, klime i posude sa voćem. Uvenuli cvetovi se vade čim se pojave. To je sve. Nema tajni, nema posebnih preparata i nema sreće. Razlika između buketa koji traje tri dana i onog koji traje dve nedelje skoro nikada nije u samom cveću, ona je u desetak minuta pažnje koje mu neko posveti u pravom trenutku.
