Da biste razumeli zašto se ekcem ponaša tako tvrdoglavo, morate prvo znati kako je građen najgornji sloj kože. On je debeo svega nekoliko stotih delova milimetra, tanji od lista papira, a radi posao koji je za telo pitanje opstanka. Taj sloj se najlakše objašnjava kao zid od cigala. Cigle su mrtve, spljoštene ćelije pune keratina, a malter između njih je masna smesa koju čine ceramidi, holesterol i masne kiseline. Cigle daju čvrstinu, malter daje zaptivenost. Kada je taj malter kompletan, voda iz dubljih slojeva ne isparava napolje, a iritansi, alergeni i bakterije ne ulaze unutra. Cela stvar radi tiho i vi je ne primećujete dok funkcioniše. Problem nastaje kada se malter istroši. Tada koža počne da gubi vodu kroz površinu, a istovremeno propušta unutra sve ono što je do juče zadržavala napolju. To stanje se stručno zove oštećena kožna barijera i ono je pravi početak priče o ekcemu. Ono što vi vidite kao crvenilo i perutanje nije uzrok, to je već posledica, i to posledica koja dolazi sa zakašnjenjem od nekoliko dana.
Ovde se krije najveći paradoks u celoj priči. Ljudi sa problematičnom kožom po pravilu peru to mesto češće nego ostali, jer im izgleda prljavo, jer perutanje smeta i jer im se čini da bi temeljno čišćenje trebalo da pomogne. Dešava se tačno suprotno. Deterdženti i sapuni rade tako što rastvaraju masnoću, jer je to njihova jedina funkcija. Oni ne razlikuju masnoću sa tanjira od masnoće koja drži vaš kožni zid na okupu. Svako pranje odnese deo maltera, a koži treba nekoliko sati do nekoliko dana da ga ponovo napravi. Ako perete ruke petnaest puta dnevno, koža nikada ne stigne da završi popravku pre nego što stigne sledeće oštećenje. Dodajte tome vruću vodu, koja masnoću skida daleko efikasnije od mlake, i tvrdu vodu bogatu mineralima, koja dodatno menja kiselost površine, i dobijate savršenu kombinaciju za hronično oštećenje. Zato je prvi savet svakog dermatologa promena načina pranja, a ne jači preparat. Mlaka voda umesto vruće, blago sredstvo bez jakih deterdženata, kratko pranje i, najvažnije, nanošenje masne podloge u prva tri minuta posle brisanja, dok je koža još vlažna, jer se tada zarobi voda koja je već unutra. Redovna nega oštećene i ispucale kože na tim mestima nije kozmetika nego zamena za malter koji koža ne uspeva sama da proizvede.
Pitanje koje ljudi najčešće postavljaju je zašto se stvar vraća baš na isto mesto, kao da telo ima memoriju. Odgovor je da je delimično zaista ima. Kada koža na jednom mestu prođe kroz nekoliko ciklusa oštećenja i zarastanja, ona se trajno menja. Površinski sloj postaje tanji i nepravilniji, gustina masnih materija u njemu je manja nego na okolnoj koži, a mreža sitnih nerava koji prenose svrab postaje gušća i osetljivija. To znači da isto mesto od tada reaguje jače na isti nadražaj nego što bi reagovalo bilo koje drugo mesto na telu. Uz to dolazi i čisto mehanički razlog. Mesta na kojima se ekcem javlja nisu slučajna. To su pregibi, lakat, kolenska jama, zglob šake i vrat, gde je koža tanja i gde se stalno savija, i šake, koje trpe vodu, deterdžente, rukavice i hladnoću više od bilo kog drugog dela tela. Kada se osetljivo mesto poklopi sa mestom koje trpi najviše, ponavljanje je neizbežno. Iz istog razloga stanje često prati profesiju. Kuvari, konobari, frizeri, medicinsko osoblje, spremačice i mehaničari imaju svoje tipične lokacije koje se prepoznaju gotovo na prvi pogled.
Najvažniji deo cele priče nije ni sapun ni genetika, nego jedan zatvoren krug koji se pokreće sam od sebe. Ide ovako. Barijera je oštećena, pa koža gubi vodu i postaje suva. Suva koža svrbi. Čovek se počeše, jer je svrab jedan od najtežih nadražaja za ignorisanje, naročito noću kada nema drugih stimulusa. Grebanje mehanički kida već tanak površinski sloj i pravi mikropukotine. Kroz te pukotine ulaze iritansi i bakterije, telo odgovara zapaljenjem, a zapaljenje pojačava svrab. Krug je zatvoren i od tog trenutka mu više ne treba spoljni okidač, on se održava sam. Zbog toga stanje često izgleda kao da se pogoršava bez razloga. Razlog je grebanje, a najveći deo grebanja se dešava u snu, kada nemate nikakvu kontrolu nad tim. Ljudi se ujutru bude sa svežim ogrebotinama i iskreno tvrde da se nisu češali. Praktične mere zvuče banalno ali su među najefikasnijim koje postoje. Kratki i glatko opiljeni nokti, pamučne rukavice za spavanje u težim periodima, hladna obloga umesto grebanja kada svrab dođe, i hladnija spavaća soba, jer toplota pojačava svrab. Prekid kruga je često važniji od svega ostalog što radite.
Vruća voda deluje kao trenutno olakšanje i to nije uobrazilja. Toplota kratkotrajno preplavi nervne završetke koji prenose svrab, pa se svrab za nekoliko minuta zaista povuče. Cena tog olakšanja je nesrazmerno visoka. Vruća voda skida masni sloj mnogo temeljnije od mlake, širi krvne sudove i pojačava crvenilo, a posle sušenja koža ostaje suvlja nego što je bila pre kupanja. Svrab se vrati jači, obično u roku od sat ili dva, i čovek instinktivno poseže za još jednim vrućim tušem. Isto važi za dugo ležanje u kadi, za saunu i za grejanje koje se drži prejako tokom zime. Preporuka je uvek ista i uvek nepopularna. Mlako umesto vruće, kratko umesto dugo, brisanje tapkanjem umesto trljanja peškirom, i obavezno nanošenje masne podloge odmah posle. Kada koža na tim mestima već ima kore i pukotine, pomaže i masna podloga na bazi pčelinjeg voska i biljnih ulja, jer ona ostaje na površini i fizički usporava isparavanje vode umesto da se odmah upije i nestane.
Ako vaš problem ima jasan sezonski ritam, uzrok je gotovo sigurno vazduh. Hladan spoljašnji vazduh sadrži vrlo malo vlage, a kada ga zagrejete u zatvorenom prostoru, njegova relativna vlažnost padne na nivoe niže nego u nekim pustinjskim predelima. Vaša koža danima diše u toj sredini. Uz to, hladnoća napolju usporava rad lojnih žlezda, pa se prirodna zaštita smanjuje baš u trenutku kada je najpotrebnija. Rezultat je predvidiv. Kod ogromnog broja ljudi stanje počne u novembru, kulminira u januaru i februaru i sponatno se popravi u aprilu, bez ijedne promene u lečenju. To nije misterija nego meteorologija. Ono što realno pomaže je podizanje vlažnosti u prostoriji, bilo ovlaživačem, bilo posudom sa vodom na radijatoru, bilo sušenjem veša u sobi. Pomaže i to da se grejanje ne drži prejako, i da se rukavice nose napolju, ne zbog estetike nego zato što vetar i hladnoća na šakama rade isto oštećenje kao deterdžent. Kod ljudi koji rade napolju ili sa vodom, ovaj sezonski deo je često veći faktor od svega ostalog.
Kada neko kaže da mu se koža pogorša u stresnim periodima, to se često sluša sa dozom sumnje, kao da je reč o utisku. Mehanizam je međutim potpuno konkretan. Pod dugotrajnim stresom telo luči povećane količine kortizola, a kortizol između ostalog usporava proizvodnju upravo onih masnih materija koje čine malter u kožnoj barijeri. Istovremeno menja rad imunog sistema, pa reakcija na iritanse postaje jača nego inače. Kada tome dodate skraćen i isprekidan san, koji je uobičajen u stresnim periodima, a upravo se noću odvija najveći deo obnavljanja kože, dobijate stvarno pogoršanje a ne umišljeno. Iz iste priče dolazi i objašnjenje zašto se stanje često pogorša baš tokom ispita, selidbe, bolesti u porodici ili promene posla. Ovo nije poziv da se sve svede na nerve, jer nije sve u nervima. To je samo podsetnik da san i opterećenje imaju svoje mesto u lečenju kože, isto koliko i preparat koji nanosite.
Dve različite stvari se u svakodnevnom govoru zovu istim imenom, a leče se drugačije. Iritacija je oštećenje koje bi nastalo kod svakog čoveka ako bi bio dovoljno dugo izložen. Deterdžent, rastvarač, cement, česta voda, sve to oštećuje kožu bez obzira na to ko ste. Reakcija je srazmerna izloženosti i javlja se tamo gde je kontakt bio. Alergija je nešto sasvim drugo. Kod nje imuni sistem prepozna određenu materiju kao neprijatelja, pa reakcija bude nesrazmerno jaka i može da se pojavi i na mestima koja nisu bila u direktnom kontaktu. Klasični krivci su nikl iz nakita i kopči, mirisi u kozmetici, konzervansi, guma iz rukavica i neke boje za kosu. Reakcija često kasni jedan do tri dana, pa je ljudi vezuju za pogrešan uzrok, jer razmišljaju o onome što su radili juče a ne o onome što su radili u ponedeljak. Kada se stanje uporno ponavlja bez jasnog razloga, ima smisla otići kod dermatologa i uraditi ispitivanje na kontaktne alergene, jer je pronalaženje jednog jedinog krivca ponekad trajno rešenje problema koji traje godinama.
Na oštećenoj koži živi znatno više bakterija nego na zdravoj, i to nije mišljenje nego nalaz koji se redovno potvrđuje. Zdrava barijera drži populaciju mikroorganizama u ravnoteži, a kada barijera popusti, ta ravnoteža se pomeri. Kod dela ljudi to ostane bez posledica, kod dela pređe u pravu infekciju. Znaci na koje treba paziti su prilično prepoznatljivi. Pojava žućkastih kora koje izgledaju kao osušeni med, širenje crvenila izvan granica dosadašnje promene, otok, toplota na dodir, bol umesto svraba i sitni gnojni čvorići. Kada se to pojavi, više nije reč o nezi nego o stanju koje traži lekara, jer je potrebna terapija koja se ne kupuje po sopstvenoj proceni. Poseban slučaj su pukotine na jagodicama prstiju i na petama, koje bole pri svakom pokretu i vrlo sporo zarastaju zato što se stalno ponovo otvaraju. Kod njih je važno mehaničko zatvaranje i držanje mesta mekim, jer suvo i tvrdo tkivo puca uvek na istoj liniji.
Kada se skine sav marketing, preparati za suvu i oštećenu kožu rade na tri načina i dobar izbor obično kombinuje bar dva. Prvi način je okluzija, stvaranje fizičkog sloja na površini koji sprečava isparavanje vode iz kože. To rade voskovi i masna ulja i to je najstariji i najpouzdaniji princip u celoj dermatologiji. Drugi je vlaženje, privlačenje vode u površinski sloj, što rade sastojci poput glicerina. Treći je dopuna, vraćanje materija sličnih onima koje koža sama pravi. Za kožu koja gubi vodu kroz oštećenu površinu, okluzija je najvažnija i tu masne, guste podloge nadmašuju lake kreme, koliko god one bile prijatnije za nanošenje. Ono što se izbegava je takođe jasno. Jaki mirisi i alkohol, jer isušuju i iritiraju već napukle površine. Agresivni piling na aktivnom ekcemu, jer skida ono malo barijere što je preostalo. I alkohol, jod i vodonik peroksid na pukotinama, jer ubijaju i ćelije koje pokušavaju da zarastu. Manje sastojaka je u ovom slučaju gotovo uvek bolje nego više.
Najveća greška koju ljudi prave nije izbor preparata nego trenutak prestanka. Stanje se popravi, crvenilo nestane, koža izgleda normalno i nega prestane istog dana. Problem je što se površina normalizuje mnogo pre nego što se barijera zaista obnovi. Ispod naizgled zdrave kože, masni sloj je i dalje osiromašen još nedeljama. Zato se ekcem po pravilu vraća par nedelja posle prestanka nege, i zato ljudi imaju utisak da ništa ne pomaže trajno. Trajno pomaže samo dosadno ponavljanje. Nega se nastavlja i kada je koža lepa, dva puta dnevno na mestima koja su problematična i uvek posle svakog kontakta sa vodom. To znači i tubu ili kutiju na više mesta, u kuhinji, u torbi, kraj kreveta, jer ono što nije nadohvat ruke neće se koristiti. Ljudi koji su ovaj problem zaista stavili pod kontrolu su gotovo bez izuzetka oni koji su od nege napravili naviku, isto kao pranje zuba, a ne oni koji su našli neki poseban preparat.
Postoji granica posle koje kućna nega više nije dovoljna i tada odlaganje samo produžava muku. Idite kod lekara ako promena traje duže od nekoliko nedelja uprkos doslednoj nezi, ako se širi na nove predele tela, ako remeti san, ako ograničava vaš rad ili svakodnevne obaveze. Isto važi za sumnju na infekciju, za gnoj, žućkaste kore i širenje crvenila, kao i za promene koje se pojave kod odojčeta ili malog deteta, jer se kod njih pristup razlikuje. Postoje i stanja koja liče na ekcem a nisu ekcem, poput gljivičnih infekcija i psorijaze, i ona traže potpuno drugačije lečenje, pa je pogrešna pretpostavka često razlog zbog kog mesecima nema pomaka. Konačno, ako se stanje ponavlja u ciklusima bez vidljivog okidača, vredi uraditi testiranje na kontaktne alergene. Nega kože kod kuće ima svoje mesto i ono je veliko, ali dijagnoza nije deo tog posla. Koža koja se ne popravlja ne treba jači preparat, njoj treba tačan odgovor na pitanje šta je zapravo pokreće.
